Broj žena u zatvorima varira iz godine u godine, u ovom trenutku u zatvorima u Srbiji nalazi se 200 žena. U odnosu na broj muškaraca, žene, ipak čine malobrojnu populaciju u zatvorskom sistemu.
Srbija nema sistem postpenalne zaštite u ovom trenutku, što bi značilo da su žene koje su odslužile kaznu, nakon izlaska iz zatvora prepuštene same sebi i da nemaju kome da se obrate što ih dovodi u veoma tešku poziciju, jer se tokom reintegracije u društvo suočavaju sa brojim problemima.
Iz tog razloga bi u periodu nakon izlaska iz zatvora ženama, ali ne samo njima, od velikog značaja bilo postojanje službe koja bi im pružila podršku i olakšala njihov povratak u zajednicu. Usled nedostatka sistema podrške i zaštite prava žena, krug nasilja se često ne prekida po izlasku iz zatvora i broj povratnica je prilično visok.
Ona je jedan od retkih primera uspešne resocijalizacije. Provela je 10 godina u zatvoru i priznala krivicu za dilovanje droge. Imala je 33 godine kada je došla u U Kazneno-popravni zavod za žene u Požarevcu koji je jedini ženski zatvor u Srbiji. Iza sebe je ostavila roditelje, sestru i svog tada maloletnog sina. Našla se u okruženju koje ne priliči ni najgorim ubicama.
Danas se bori da svoj život živi u skladu sa zakonom, radeći posao za koji je obučena, pokušavajući da naknadi izgubljene godine sa svojom porodicom. Njenu borbu i tešku životnu priču ispričala je Snežane Ognjanović, bivša zatvorenica i članica udruženja „Posle kiše“.
– Moja prva presuda je bila 2003. godine za posedovanje oružja. Za vreme „Sablja“ nađen mi je pištolj. Odvedena sam u pritvor i posle 15 dana puštena da se branim sa slobode. Dobila sam 9 meseci kazne. Kada je došlo vreme za odsluženje, sama sam se javila i odležala tih 9 meseci.
Ognjanović je potom otkrila zašto je kod nje bilo oružje.
– Bila sam u vezi sa jednom osobom, mislila sam tad da je to meni bila velika ljubav. Mnoge gluposti sam učinila radi njega i u sve to uletala radi njega. Ja sam bila na Kosovu dole sa njim više puta, drugo to su bile 90te godine i svaka druga osoba je nosila oružje. Taj pištolj ja nisam nosila ni po ulici, niti sa sobom, on je bio na krovu i prilikom pretresa i je nađen. Tih godina, bila sam sa tom osobom, on je u to vreme bio pod pratnjom i uglavnom sam bila sa njim što na Kosovu, što po Kragujevcu, jurila za njim da mu pomažem oko nekih stvari. Tada još nisam imala veze s heroinom, on je imao.
Posle operacije Sablja, dospeva prvi put u zatvor na 9 meseci. Dolazi na mesto za koje je upozorena da je strašno i da je strašan tretman prema ženama. U to vreme su još uvek, koliko podaci govore, postojale uniforme, čuvene suknje od čoje.
– Dolazi se u okruženje gde imate žene sa najstrašnijim delima koja niko ne može da opravda. Bio i slučaj čedomorstva u zatvoru. Našli smo mrtvu bebu u paviljonu. A osoba koja je to počinila je navodno imala postporođajni sindrom. Ona je pripremila i porođaj, krila trudnoću devet meseci, izbacila posteljicu, bebu je krila 15 dana. To je sve smrdelo, nismo znali šta je. Da li je veš ili šta? Nije dobila ni dan robije za to, a ja sam robijala za nepunih 20 grama heroina što mi je nađeno iz pet puta. Svaki put po tri godine sam dobila na dobar dan u sudu – rekla je Ognjenović i dodala:
– Kada sam došla dodelili su mi uniformu, dve suknje, dve košulje, radne pantalone, zadužila sam uniformu, kartonske cipele. Budeš prvo u karantinu, budeš do meseca dana dok te ne ispitaju za koji si paviljon, da li možeš nešto da radiš u međuvremenu, zašto si sposobna itd. Jedino što sam znala da je to kratka kazna, zato sam se javila sama da vidim kako je to, jer sam imala neka dela u toku, da li će me osuditi ili neće. Mislim da sam osuđena na 15 godina robije za 20 grama heroina iz pet puta. Radi se o tome da te količine koje oni pominju i koje mi se stavljaju na teret, ja nisam videla, a kamoli prodala. I sama sam koristila narkotike, jer osoba s kojom sam bila je koristila i vremenom sam i ja počela da uzimam. Tako da nije to samo bila prodaja.
– Posle mog petog hapšenja, tad sam osuđena na tri godine i puštena da se branim sa slobode. Kad je stiglo da se javim na izdržavanje kazne, kad je postalo pravosnažno, ja sam razmišljala da li da se javim. Dvoumila sam se da li da idem da odležim to ili da se sklonim negde na devet godina za totalnu zastarelost. Jer kazne od tri godine zastarevaju na puta 3. Tako da sam ja pobegla i nisam se javila sama. Tri godine sam provela u bekstu i opet sam završila u zatvoru.
Bila je već u zatvoru 9 meseci, ali sada zna da će provesti punih 15 godina.
– Kad sam uhapšena, odvedena sam u istražni zatvor. Tu sam sebe psihički spremila. Znaš gde ideš, moraš da budeš jaka. Potrebno je da ostaneš normalna kad izađeš. Gledaš svoja posla i vodiš svoju politiku. Ne mešaš se u tuđe razmirice. To je jedini način da ostaneš normalan u takvom okruženju. Jer imaš baš svakakvih ljudi tamo. Poznat vam je slučaj Mališe i Ane, para koji je ubio trogodišnju Katarinu? Sa tom ženom sam bila u sobi. Mnogo teško smo komunicirali sa njom. Mnogo su zaštićeni u zatvoru. Ja sam baš nju pitala, Ana kako si mogla? Uglavnom je tvrdila da to ona nije učinila iako je nađen DNK. Pitala sam je šta planiraš kada izađeš? Kako misliš da živiš? Ona planira da rodi dete, kaže. Ja je kažem, a ko će tebi da dozvoli da rodiš dete? Ona kaže, a ko može da mi zabrani. Pričala je o svojoj devojčici i imala je njenu sliku i govorila je da ona to nije učinila već dala njemu na čuvanje. Ona je zatvorila to u sebe i napravila je priču u svojoj glavi da je nevina – rekla je Ognjanović i dodala:
– Majke su dobijale po 20 godina robije za takvo neko delo. Onda ta nepravda, jedino ona zna da te slomi. Kad znaš da osoba koja primoravala decu od 6 i 7 godina da međusobno imaju odnose. Dok ona alkoholičarka dovodi svoje prijatelje alkoholičare da ih deca zadovoljavaju. To su strašne stvari.
(Espreso / Kurir)