Svako od nas poznaje neku osobu koja uvek negde kasni i ta loša navika ume da bude veoma iritantna za ljude koji čekaju. Ali, uprkos svemu što vam se mota po glavi dok čekamo, izgleda da nije reč o tome da su naši prijatelji i kolege sebični, te nas ne poštuju.
Psihologija kašnjenja otkriva da um možda ne funkcioniše dobro. Postoji više od jednog rešenja. Percepcija ljudi koji kasne skoro je uvek negativna, ako ne čak i pogrešna.
“Lako ih je doživeti kao neorganizovane, haotične, nepristojne i s manjkom obzira prema drugima”, kaže Hariet Melote, kognitivna bihevioristički terapeut i klinički psiholog iz Londona.
“Osim što se s time susrećem u kliničkoj praksi, kašnjenje drugih me posebno interesuje! Puno ljudi je na neki način organizovano i želi da usreći prijatelje, porodicu i šefove, kaže ona.
Osobe s ovim problemom su često svesne i postiđene time koliko njihovo kašnjenje može uticati na njihove veze, ugled, karijeru i finansije.
“Zaista postoje i takvi koje uzbuđuje da ih drugi čekaju, ali po pravilu ljudi ne vole da kasne, piše Diana DeLonzor u svojoj knjizi ‘Nikad više nemojte kasniti’.
‘Ipak, neodgovornost ostaje vaš neprijatelj.’ Određena izvinjenja, posebno u slučaju akutnog kašnjenja su veoma prihvaćena, kao nesrećni slučajevi, bolest i slično.
Kasne večni optimisti sa slabom samokontrolom
Druge slučajeve nije tako lako progutati. Joana, učiteljica iz Londona, kaže da je povremeno reč o različitom tumačenju stvari.
‘Prijatelj me pozove da ga posetim i onda mi kaže da dođem bilo kad posle sedam. Samo, kad se konačno pojavim u osam ili kasnije, svi su ljuti.’ Stalno kasniti možda nije vaša krivica, možda je reč o vašem tipu ličnosti.
Ljudi koji uvek kasne često su po karakteru optimistične osobe, imaju slab nivo samokontrole, teskobne su ili su zavisnici od uzbuđenja, kažu stručnjaci. Razlike u karakteru mogu uticati na to kako doživljavamo tok vremena
2001. Džef Conte, psiholog na Državnom Univerzitetu San Diego sproveo je istraživanje kojim je ispitanike podelio u Tip A (ambiciozne, kompetitivne) i Tip B (kreativne, sklone razmišljanju, istraživačke).
Od njih je zatražio da bez sata procene koliko im treba vremena da prođu za jedan minut. Oni iz Tipa A prosečno su označavali vreme nakon 58 sekundi. Oni iz Tipa B ojetili su da je minut prošao nakon 77 sekundi.
Ljudi koji kasne često imaju bizarnu prisilu da pobeđuju sami sebe, napisao je 2015. predavač neprofitne organizacije TED Tim Urban. Tim jadnim dušama on je dao i naziv: CLIP (hronično vremenski poremećene osobe).
Uzrok je u nama samima
Naravno da ima i drugih razloga za kašnjenje, ali u mnogim slučajevima je uzrok u nama samima. Nekad je reč o očekivanju da se zakasni, nekad o posvećivanju previše pažnje detaljima. Za Joannu najgori primer su pismeni školski ispiti.
‘Nikada ne uspevam da ih završim u roku, što odaje utisak kao da mi nije stalo’, objašnjava. ‘O tim ispitima razmišljam nedeljama unapred i jako se trudim kako bih doprla do svakog deteta.
A onda sve to upropasti činjenica da kasnim s ispitima. “Za neke ljude je kašnjenje posledica dubokih depresivnih mentalnih stanja ili neurološki poremećaji, kaže Melote.
‘Ljudi s dijagnostifikovanom teskobom često izbegavaju neke situacije. Osobe s niskim samopouzdanjem verovatnije je da će biti kritičnije u vezi svojih sposobnosti, što može dovesti do toga da im treba više vremena da provere svoj posao”, kaže ona.
Pored toga, i depresija često dolazi u kombinaciji s niskom energijom, pa je teško pronaći motivaciju da se nešto pokrene, smatra Dr. Linda Sapadin, psiholog iz Njujorka, koja kaže da su neki slučajevi učestalog kašnjenja posledica ‘opsesivnog razmišljanja o problemima’.
“Ukratko, onaj koji odugovlači fokusira se na strah od situacije ili roka zbog kog kasni”, kaže.
Kako sebi pomoći?
Pre nego da smišlja kako da savlada taj strah, strah postaje izvinjenje, obično popraćeno izjavom ‘ali’.
‘Želela sam da dođem na vreme ali nisam mogla da odlučim šta da obučem. Počela sam da pišem članak ali sam bila zabrinuta da bi moje kolege smatrale da nije dovoljno dobar’, objasnila je.
Predložila je da se ‘ALI’ zameni s ‘I’, zato što ‘ali’ znači protivljenje i blokadu, dok ‘i’ podrazumeva povezanost i odluku. Na taj način zadatak prestaje da bude tako obeshrabrujući, strah prestaje da predstavlja prepreku.
DeLonzor je svoj oporavak započela time što je istraživala i prilagođavala suštinske stvari zbog kojih je kasnila. I nakon niza pokušaja i promašaja, shvatila je da je ono što ju je kočilo bila želja za jurnjavom.
Počela je da radi na tome i došla do osećaja žudnje za tim da bude osoba na koju se može osloniti. Za one koji čekaju, takođe postoji nada. I oni mogu pokazati inicijativu.
I tuđe granice pomažu – ako im je stalo i ako su čvrste
Umesto da se ljute ili uznemiravaju, mogu zauzeti stav i postaviti granice. Recite šta ćete uraditi ako vaši prijatelji, porodica ili kolege kasne. Konkretno, recite da ćete otići u bioskop sami, ako se ne pojavi na vreme.
Recite kolegi koji nikad ne predstavi svoj deo projekta na vreme da drugi put neće biti uključen i da će šef za to saznati.
“Za mene je prekretnica bila kad je prijateljica postavila granicu. Kasnila sam jedan sat na trčanje u lokalnom parku. To je bilo to, rekla je. Nije više htela ništa sa mnom da dogovara. Time je pokrenula u meni razmišljanje, pronalaženje najdubljih uzroka problema koji su vodili do mog stalnog kašnjenja. Samo, sledeći put kad se nađem u situaciji da sam ostavila nekoga da čeka, razmisliću o tome i pokušati da to promenim. Makar i samo malo, zaključuje.
(Izvor: Stil / 24 Sata.hr)