Klinički psiholog Vlajko Panović u tekstu za “Zelenu učionicu” napisao je da roditelji ne smeju da štite svoju decu od obaveza i odgovornosti, i da ih obavezno zaposle.
Ispričaću vam jednu odličnu priču. Jedan otac, kad god je dete našto pogrešilo ili bilo drsko, insistirao je da nauči neki novi pojam iz encikolopedije. Taj novi pojam je morao da ispriča ocu i da donekle objasni.
Desilo se to da se dete vremenom zainteresovalo za enciklopediju i kasnije je to dete pobedilo u nekoliko kvizova. Veoma je važno da roditelj traga za obrascem koji će pomoći da dete razume ono što se od njega očekuje. Samo na tom putu, ja vas molim, nemojte vikati na dete. To je jedna od najvećih grešaka koje mnogi roditelji prave. Nema vikanja. Vikom, galamom ništa ne možemo da postignemo. Setite se one mudre priče da tamo gde ljudi viču, srca im se udaljavaju. Sami treba da budemo bliski. Deca treba da nam poveruju, a kako da nam poveruju ako mi s njima nismo bliski, ako smo im neprijatni… Ako roditelj galami, preti, ucenjuje, tu se ne može razviti bliskost.
I još jedna jako važna dimenzija – zaposlite vašu decu! Nemojte decu štititi od obaveza. Nemojte, molim vas! Mnogi roditelji kažu: Ako smo se mi mučili, ne moraju naša deca. Zamislite, oni rad doživljavaju kao muku. Rad u kome treba da se otkriva zadovoljstvo. Oni unapred devalviraju, odbacuju mogućnost da dete zavoli rad.
Zaposlite im ruke. Ne zaboravite koliku važnost kod dece imaju prsti, a savremena deca sve manje koriste prste. Deci treba davati što više igara gde će razvijati finu motoriku prstima u najranijem detinjstvu. Naša šaka ima veću prezentaciju u kori velikog mozga nego čitav donji deo tela. Istraživanja su pokazala da se deca intelektualno i emocionalno sporije razvijaju zato što ne koriste šaku, već igrajući igrice koriste samo dva prsta, držeći miša. Zato je važno da deci, bar do tri godine, ne date da gledaju televiziju, već ih što više vodite u prirodu. Igrajte se s njima, neka zaposle i šaku i ruke, neka skaču, trče, vrte se, okreću, penju… Naučimo decu da znaju da se brinu o sebi: da isprže jaje, da ušiju dugme…
Mi hendikepiramo decu, jer ih ne učimo veštinama preživljavanja, nego poneti time da nam deca ne zakasne u Evropu kupujemo im najskuplje kompjutere, a u stvari smo skupo platili najmoćnijeg neprijatelja. Kad detetu kupite računar, prva stvar koju mora da nauči jeste da kompjuteri mogu biti korisni ali samo ako znamo da ih na pravi način koristimo, a ne za naše porodično i društveno otuđenje.
(Žena Blic)