Profesorka sprskog jezika iz Šapca opisala je diskusiju sa đacima na svojim časovima, i time obuhvatila sve probleme koji nas sve pogađaju kao društvo i roditelje, a koji se nekako uvek brzo zaborave i gurnu pod tepih
Podizanje optužnice protiv roditelja maloletnog dečaka koji je u maju počinio masovno ubistvo u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, ponovo je pokrenulo brojne komentare, rasprave i diskusije o problemima vezanim za „današnju decu“, nasilje koje vlada među njima, otuđenost, a među glavnim krivcima ponovo su rijaliti programi, mobilni telefoni i društvene mreže.
Kao profesor koji je u svakodnevnom kontaktu da decom, profesorka srpskog jezika iz Šapca Biljana Vasić osetila je potrebu da opiše kako nekoliko časova i važnih diskusija koje je imala sa učenicima osmog razreda, kroz koje je slikovito prikazala sve probleme koji nas sve kroz decu pogađaju kao društvo i roditelje, a koji se nekako uvek brzo zaborave i gurnu pod tepih.
Njen tekst prenosimo u celosti:
„Predugo već kod nas postoji priča o tome kako nam deca ne valjaju. Sve više je saveta kako treba postupati sa decom jer su roditelji i njihovi nastavnici nemoćni da suzbiju narastajuću neposlušnost i agresiju kod njih. Neprekidno se provlači narativ o deci koja se otimaju bilo kakvom vaspitnom ili obrazovnom standardu. Prevedeno na jednostavan jezik: mi se svi ubismo da im damo sve, da im damo čak i ono što nemamo, ali ćemo za njih stvoriti, a oni nam tako vraćaju. Deca su lenja i nezahvalna, ništa ne čitaju, ne odvajaju se od telefona, ne znaš šta misle, nasilje je u porastu…
Zabrine se tako zajednica, porazgovara kratko preko medija i foruma, isprebacuje krivicu sa jednih na druge, pa se smiri u nemoći. Jedino što ta zajednica ne uviđa je činjenica da su deca naša, da su produkt svih nas i da žive u onim uslovima koje im mi kao kreatori stvarnosti nudimo.
Zajednica nikako ne shvata da se nešto mora menjati jer su deca prestala da nas razumeju u našoj arogantnoj potrebi da svet zadržimo u onim okvirima koji nama odgovaraju. Ironija postaje veća što ni odraslima okviri svakodnevice ne odgovaraju, ali se ne pokreću. Lakše je priznati da si nemoćan jer su deca nerazumna, nego se prihvatiti teškog posla da se sistem preuredi i osmisli onako kako treba.
A deca nisu ni luda, ni glupa.
Naprotiv.
Vrlo su pronicljivi, vispreni, mladalački kritični i ovaj svet gledaju širom otvorenih očiju. Samo nemaju priliku da se izjasne jer smo odavno prestali da govorimo istim jezikom. Deca su stalno na telefonima, ispred ekrana, jer oko njih nigde nema reči, običnih, prostih ljudskih reči i razgovora, pa da deca kažu šta misle, da odreše kesu koju nose u sebi i osete kako i oni nešto vrede kao misleća bića.
Navešću jedan vrlo ilustrativan primer koji, čini mi se, objedinjuje sve ono što nas pogađa u vremenu u kojem živimo.
Osmi razred. Za lektiru su zadate Andrićeve pripovetke o deci. Već sam poražena više puta jer su za decu Aska i Siman ostali ovca što igra i onaj sa šljivama. Sužavam izbor na samo tri pripovetke: Knjiga, Deca i, opet, Aska i vuk. Prepravljam plan rada i za lektiru odvajam četiri časa, umesto predviđena dva. Na čas dolazim sa četiri fotografije na kojima su likovi za koje sam sigurna da ih ne prepoznaju. Na prvoj je mladi Herman Gering, bez uniforme, sa talasom plave kose i romantičarski zanesenog pogleda, na drugoj je Dženis Džoplin, čupava, ali nasmejana, na trećoj je Gandi, star, izmučen, sa štapom u ruci, i na četvrtoj je Šinejd O’Konor u svojoj muslimanskoj fazi sa maramom na glavi.
Pitam ih šta misle o svakom od prikazanih ljudi. Naravno, upadaju u klopku i biraju Geringa kao najprihvatljivijeg, ali im ni Šinejd nije loša jer ima pomalo majčinsku toplinu na toj fotografiji. Dženis Džoplin odbacuju odmah. Sa takvom osobom se ne bi nikad družili.
Verovatno je neki probisvet iz svih roditeljskih priča i zabrana. Gandi je, verovatno, neki seljak, pastir, lutalica. Ne izjašnjavaju se o njegovoj rasi iako im je, onako tamnoput, pomalo sumnjiv. Oni su ipak lepo vaspitani. Pitam ih koga bi od njih primili u društvo, za koga bi voleli da im je komšija, za koga bi glasali na izborima. Gering pobeđuje ubedljivo, druga je Šinejd, treća Dženis, a Gandi poslednji.
Menjam slajd po slajd sa kratkim biografijama svake ličnosti. Na njima su, uz tekst, i druge fotografije naših zagonetnih ličnosti. Sad mogu da vide Geringa uz Hitlera i višemilionski bilans žrtava za koje je direktno odgovoran, između ostalog i za šest miliona Jevreja. Vide Dženis Džoplin pred zanesenom masom na koncertima i osmehom stidljive devojčice, Šinejd sa obrijanom glavom, sjajnim sunčanim očima i podatkom da se borila protiv zataškavanja nečovečnih postupaka u okvirima katoličke crkve, da je promenila veru kao znak otpora zbog ugroženih prava muslimanske manjine, Gandija koga prate istomišljenici u misiji oslobođenja i nenasilja. Dok slušamo fantastični glas Šinejd O’Konor u pesmi Majka, pričam im kako je odrasla u domu za nezbrinutu decu jer je preživela strahovito porodično nasilje.
Deca su pometena. Potpuno su zbunjeni. Stide se i ćute. Sve je ličilo na neki kviz, a završilo se moralnim porazom. Sami zaključuju da izgled može da prevari. Govore o ličnim iskustvima iz svakodnevnog života. Svi imaju nekog za koga su mislili da je fantastičan, pa ih je prevario, svi imaju nekoga ko sedi usamljen u društvu, koga ne razumeju i izbegavaju, koga zapravo i ne poznaju.
Proradila je katarza i oni postaju otvoreni da razumeju Andrićev hermetični svet koji im se nije dopao, koji je bio dalek i neinteresantan.
Sada im je jasno da je Aska samo povod da se progovori o pravu na izbor i slobodi da se bude drugačiji. Jasno im je koji je odnos između Aske i stada, jasna im je cena hrabrosti kada se izabere sopstveni put. Svesni su koliko je stado nemilosrdno i zašto je Andrić baš ove likove iznajmio da nam predstavi svu skučenost palanačkog duha koji se hrani porazom, osuđuje unapred, žigoše različitost.
Solidarni su sa dečakom koji krije svoju mračnu tajnu o pocepanoj knjizi na dnu sanduka. Svi se sećaju kako im je bilo teško da sačuvaju zavet tajne. Razumeju njegovu usamljenost. Razmisliće ubuduće kada se neko iznenada ućuti i otuđi od društva.
Najžučnija diskusija i osuda se zapodeva oko pripovetke Deca. Razumeju zašto se dečak oseća privilegovano kada ga prigrli vođa lokalne bande. Gledaju takve u svojoj okolini. Ne shvataju zašto tuku baš Jevreje. Teško i neuverljivo se izvlače kada ih pitam da li postoji neki narod koji bi oni tukli. Neprijatno im je. Kada diskusija krene u ćorsokak neuverljivih fraza, pitam ih koji bi bio razlog zbog kojeg bi oni tukli nekoga ko je drugačiji, ili druge vere, ili druge nacionalnosti. Tada nastaje borba. Za jedne ne postoji ni jedna situacija koju bi rešavali tučom, a drugi objašnjavaju šta su ti drugačiji nekad nama radili i zašto su batine zaslužili.
I dalje su taktični, pa konkretna imena grupa ne izgovaraju, osim u aluzijama koje su opet negde čuli, sa kojima su odrasli. Polako dolazimo do ključnog momenta u pripoveci kada se pred Andrićevim dečakom pojavljuje mali Jevrejin, preplašen i okrvavljen, kada izbegava da ga udari, pa zbog toga i sam postaje predmet prezira. Taj deo im je pomalo mističan, pa ih vraćam na početne fotografije. Podsećam ih šta su na početku rekli. Pitam ih kog bi prvog izabrali da udare. Ćute. Zatvoren je krug besmislene mržnje koja potiče od neznanja, plitkosti i neshvatanja. Jer, deca ne znaju da mrze, njihova mržnja je projekcija svi naših uskih pogleda, nesrećnih iskustava, klaustrofobije zatvorenog društva i duhovnog posrnuća.
Pet časova smo radili ove pripovetke. I opet su ostali nedorečeni.
Želeli su još. Želeli su da pričaju o svim zabludama sveta u kome su naučeni da mrze, a optuženi da su nasilni, u kome su okruženi lažima, a prisiljeni da govore iskreno, pa im je najlakše da ćute, u kome niko nema vremena za njih, ali im zameraju što su asocijalno okrenuti video sadržajima, u kome su svi nemoćni, ali se vade na autoritet starijeg i iskustvo predaka.“
(Izvor: Stil)