I sam izraelski premijer Benjamin Netanjahu nekada je služio u Sajeret Matkalu i upucan je u rame u akciji spasavanja otetog belgijskog aviona koji je leteo iz Beča za Tel Aviv
Elitne snage kojih se plaše i poštuju ih u celom svetu mogle bi dodati više časti svom “pozlaćenom pedigreu”. Dana 27. juna 1976. godine Airbus A300 kompanije Air France poleteo je iz Tel Aviva za Pariz. Mnogi od 248 civilnih putnika radovali su se letnom odmoru u Evropi. Međutim, avion nikad nije stigao do Francuske. Umesto toga, palestinski otmičari preuzeli su kontrolu i – uz pomoć zloglasnog diktatora Idi Amina – preusmerili ga do aerodroma Entebe u Ugandi.
Dok su bespomoćni putnici silazili niz stepenice na pistu, žene su štitile decu od oružja kojim su im mahali u lice, a kad su jednom ušli na terminal, mnogi su verovali da više nikada neće videti svetlost dana.
Idućih dana putnici koji nisu Jevreji su pušteni, a svi izraelski državljani ostali su u zarobljeništvu, strahujući za svoje živote.
Otmičari su tražili oslobađanje 53 militanta kao cenu njihove slobode, ali je izraelski parlament, Kneset, nije bio raspoložen za pregovore sa teroristima, kako palestinske militante u svom tekstu za Daily Mail o jednoj od najelitnijih jedinica izraelskih oružanih snaga – Sajeret Matkal – direktno naziva Ejal Biram, rezervista ove jedinice.
Umesto toga, Izrael se odlučio za dramatičnije rešenje. Dana 4. jula, nedelju dana nakon otmice, izraelske specijalne snage odletele su u Entebe, ubile 45 ugandskih vojnika, sve do jednog od palestinskih otmičara i spasile 102 od 105 talaca. Do danas se ovo spasavanje, kako navodi Biram, smatra obrascem za operacije ove vrste i još uvek ga proučavaju stručnjaci za borbu protiv terorizma širom sveta.
Operacija je, kako navodi, delo upravo “Sajeret Matkala”, elitne i vrlo tajne izraelske vojne jedinice koja sprovodi najopasnije državne misije.
Najstrašnije vojno sredstvo Izraela
Samo je jedan izraelski vojnik poginuo u razmeni vatre sa snagama Idi Amina toga dana, a to je bio komandant Džonatan Netanjahu, brat izraelskog premijera Benjamina Netanjahua.
Kao i njegov stariji brat, pre 47 godina, navodi Biram, i Benjamin Netanjahu sada ima zadatak da odbrani svoj narod od, kako kaže, palestinskog terora.
I sam izraelski premijer je, napominje autor, nekada služio u Sajeret Matkalu i upucan je u rame u akciji spasavanja otetog belgijskog aviona koji je leteo iz Beča za Tel Aviv, četiri godine pre nego što je njegov brat ubijen.
Da je metak pogodio dva centimetra bliže srcu, danas ne bi, kaže autor, vodio svoju zemlju.
Netanjahu se, smatra, sada mora okrenuti Matkalu, takođe poznatom kao Izviđačka jedinica Glavnog štaba vojske, u trenutku kada je Izraelu potrebna pomoć. Jer oni su, navodi autor, njegova jedina nada da se spasi 150 osoba koje se trenutno drže u Gazi kao taoci nakon iznenadne ofanzive Hamasovih boraca prošlog vikenda.
Kao rezervistu Sajeret Matkala, ističe Biram, propisi mu nalažu da ne može da govori o operacijama u kojima je učestvovao, ali navodi kako može reći da kalibar Matkalovih regruta, kvaliteta njihove obuke i poštovanje tradicije koja obavezuje njihove ljude, čini tu jedinicu najstrašnijim vojnim sredstvom Izraela.
Navodi da je bio u kontaktu s kolegama koji su se borili u napadu i da su mu pričali užasne priče o obezglavljenim bebama i ženama koje su više puta silovane pre nego što su pogubljene (Telegraf.rs nije mogao nezavisno da potvrdi ove tvrdnje).
Sajeret Matkal je sarađivao s ostatkom odbrambenih snaga na čišćenju Hamasovih boraca s izraelske teritorije.
Međutim, njihov najveći izazov, ističe, biće da se osigura oslobađanje talaca odvedenih u Gazu. Oni su do sada možda već podeljeni u male grupe i odvedeni na različite lokacije.
Osloboditi ih žive biće najteži deo njihove misije jer borci Hamasa, kaže, nisu zainteresirani za pregovore, već samo za zastrašivanje i ubijanje. Ipak, ako je ijedna jedinica sposobna da odgovori na ovaj izazov, navodi Biram, onda je to Matkal, sa svojim iskustvom u borbi protiv terorizma, spasavanju talaca i prikupljanju obaveštajnih podataka.
Sve što niste znali o elitnoj jedinici
Jedinicu je 1957. godine osnovao Avraham Arnan, veteran izraelskog rata za nezavisnost 1948. godine. Svesno je ustrojena po uzoru na britanski SAS i čak je usvojila isti moto: ‘Who Dares Wins‘ (Ko reskira, profitira).
Prvi put angažovani u operacijama u Libanu 1962. godine, razvili su svoje protivterorističke tehnike kao odgovor na pretnju palestinskih militanata. Uspešno se boreći u Jom Kipurskom ratu 1973, članovi jedinice učvrstili su svoj status nacionalnih heroja nakon odvažnog napada na Entebe.
Mnogi od najcenjenijih izraelskih vojnika, navodi autor, služili su u jedinici, ne samo braća Netanjahu, nego i drugi bivši premijeri Ehud Barak i Naftali Benet, kao i Nehemja Koen, koji je sa svojim bliskim prijateljem Barakom bio najodlikovaniji izraelski vojnik pre nego što je ubijen u akciji 1967. godine.
Poput SAS-a, ključna za uspeh Matkala je strogost obuke, koja testira novajlije do njihovih mentalnih i fizičkih granica, piše Biram, uz napomenu da to vrlo dobro zna iz ličnog iskustva.
Samo najbolji uspevaju, što objašnjava zašto ovi prekaljeni profesionalci tako dobro rade pod pritiskom, ističe autor.
Kao deo početnog procesa selekcije, kandidati pohađaju brutalno zahtevan kamp pod nazivom “Gibuš”. Iscrpljujuće vežbe uključuju puzanje po brdima, nošenje vreća sa peskom na bolno velike udaljenosti, a pripadnici jedinice takođe moraju da vise sa šipke dok krv ne počne da im curi iz glave.
Međutim, kako ističe, Matkal ne zahteva samo fizičku spremnost. Regruti se podvrgavaju ozbiljnom mentalnom treningu, tu su intervjui i testovi sposobnosti osmišljeni za procenu i iskazivanje njihovih liderskih kvaliteta.
Za one koji prođu inicijalnu obuku u kampu, težak posao tek počinje – oni potom prolaze dvogodišnju intenzivnu obuku koja pokriva sve, od uklanjanja nagaznih mina do korišćenja malokalibarskog naoružanja i pružanje hitne medicinske pomoći.
Najteži deo dolazi u poslednje dve nedelje, kada regruti prolaze kroz simulirano zatočeništvo, lišeni sna, fizički premlaćivani, trpe konstantne pretnje i poniženja. Nakon toga su prebačeni na udaljenoj lokaciji u pustinji, gde su ostavljeni sami da prežive bez pomoći i sigurnosne mreže.
Strogost ovog režima obuke, navodi Biram, stvara muškarce – a do sada su, napominje, svi novaci bili muškarci – izuzetno dobro opremljeni da služe svojoj zemlji uprkos nezamislivim užasima kroz koje moraju da prođu.
(Izvor: Telegraf)