Anin i Mocin Momčilo je za nas klince u školi bio samo još jedan deka kog srećemo na rođendanima i tokom kućnih druženja. O njemu nisam znala ništa, osim da nas, dok se igramo, uvek gleda bez reči, sa blagim osmehom. Bio je sitan, mršav i star, ali vitalan.
Tek kasnije, pred kraj osnovne škole čuli smo da je taj čovek Solunac, ali to nam nije značilo mnogo. U to vreme, istorijski udžbenici su prelaz preko Albanije i Solunski front smeštali na dve strane, dok su Tito i KP zauzimali pola knjige.
Poslednjih nekoliko godina priča o tom čoveku koji je okrznuo moje detinjstvo je postala aktuelna. Internet je pun slika i nekompletnih priča o najmlađem ratniku Srbije, pišu se knjige, publikacije, prodaju razglednice na kojima osmogodišnji Momčilo drži pušku veću od sebe.
Sada su nam mali i veliki srpski vojnici iz Prvog svetskog rata ponovo važni, dobili su svoje mesto pod suncem. Ali njih više nema, a njihove životne borbe možete saznati ako imate sreću da se kao ja 30 godina kasnije i dalje družite s njihovim potomcima. Ovo je njihova priča.
Kada je u avgustu 1914. Momčilov otac saznao da u selo stižu Austrougari, rekao je osmogodišnjem sinu da beži kod strica. Dok je dečak bežao, vojnici su mu ubili majku, oca, tri sestre, brata i babu. Kuću su im zapalili. Kada se vratio kući, zatekao je krvav prizor, a vojnici su sedeli i častili se rakijom. Otrčao je u šumu i naleteo na vojnike, objasnio šta se desilo. Osvetili su njegovu porodicu i poveli ga sa sobom.
– Jedan vojnik je bio zadužen za njega i pazio ga. Deda je, dok su išli preko Albanije, bukvalno podizao ljude koji su padali od umora, hladnoće i gladi i govorio im: „Kada mogu ja, možete i vi“. Od nekog seljaka je dobio vezicu sa osušenim ribama i on mu je rekao: „Ako hoćeš da preživiš, jedi samo jednu ribicu dnevno“. Tako je uspeo da preživi – priča mi Gavrićeva unuka Ana.
Prešli su Albaniju, onda su otišli na Krf i odatle su Englezi pokupili ratnu siročad i odveli ih u Englesku. Tamo je bio smešten kod lorda koji je hteo da ga usvoji. U međuvremenu, Nikola Pašić je izdao narađenje da sva muška srpska deca budu vraćena u Srbiju jer su ostale samo žene.
Samo lord je imao papire koji dokazuju Momčilov identitet, dokumenta o odlikovanjima i o albanskoj spomenici. Tu su bila i tri zlatnika koja je Momčilo pred smrt podelio unucima. Te 1921. se vratio u Loznicu gde ga u tom trenutku niko ne prepoznaje.
Obratio se bratu od strica koji mu je rekao da ne liči na Momčila iz 1914. i nije mu poverovao da je to on. Menjao je poslove i pokušavao da pronađe način da preživi od poštenog rada, a niko mu nije verovao kroz šta je prošao. I tu počinje manje poznata priča, ona koja ga je celog života najviše pekla.
ZATVOR I STRELJANJE
Momčilo je šest godina ratovao, ali su ga u 24. godini zvali na odsluženje vojnog roka. Bilo je to 1930. Njegove priče o učešću u Prvom svetskom ratu su okvalifikovane kao pokušaj izbegavanja vojske, pa ja osuđen na tri meseca zatvora. Kada je odslužio vojsku, došao je u Beograd gde je radio različite poslove. Za vreme Drugog svetskog rata je pao u zarobljeništvo, odakle je uspeo da pobegne.
Nešto kasnije se zaposlio u fabrici koja je upala u jedinice partizana i po svom spisku izdvojila 17 radnika i stavila ih pred zid za streljanje. Među njima je bio i Momčilo.
Pred zidom saznaje da će biti streljan, jer je saradnik okupatora. Pukom srećom ga prepoznaje partizanski oficir koji ga je izdvojio iz grupe. Rekao je streljačkom vodu da Gavrić nije sarađivao s okupatorom i da on garantuje za njega. Posle toga je nastavio da živi u Beogradu.
Drugi dan po oslobođenju Beograda 1944., po njega su došla dva uniformisana partizana. Odveden je u magacin fabrike hartije gde mu je saopšteno da je mobilisan. Tako je proveo jednu i po godinu. Radio je kao magacionar sve dok neko nije zapazio da Momčilo nije član KPJ i poziva ga na razgovor. On ne prihvata da se učlani u partiju.
ZBOG ALBANACA U ZATVORU
O Albancima kao o prijateljima srpskog naroda je znao iz ličnog iskustva. Prešao je preko Albanije i iskusio takozvano albansko prijateljstvo. Takvo bratstvo i jedinstvo u novoj Jugoslaviji, njemu je izgledalo nemoguće, apsurdno.
Nije mogao da veruje da se među novim junacima Drugog svetskog rata nijednom rečju ne spominju heroji i žrtve Prvog svetskog rata. Odbio je da učestvuje u davanju pomoći za Albance, rekao je da Albanci nikada nisu bili dobronamerne komšije Srbima.
Kada se srpska vojska povlačila preko Albanije, pokazali su se kao najveći neprijatelji Srba, govorio je. Zbog toga je pozvan na sud i osuđen. Iz zatvora je izašao 1948. kada je proglašen nevinim. Po izlasku iz zatvora se potpuno povukao u sebe.
Godinu dana nije progovorio ni reč. Komunicirao je pokretima ruke i glave. Nije hteo ni da ide kod lekara. Posle nekog vremena je progovorio i počeo da traži posao. Učestvovao je u sve četiri godine Prvog svetskog rata i svašta je preživeo. Osećao je da je dužnik svojih ratnih drugova. Ženio se nekoliko puta.
NI PORODICA NIJE ZNALA NJEGOVU PRIČU
Niko nije znao njegovu životnu priču. List “Politika” je 1964. objavio članak o Prvom svetskom ratu u kom je sagovornik novinara bio komandant baterije u artiljerijskom puku drinske divizije. On je jedno vreme tokom rata bio pretpostavljeni Momčilu.
Tek tada je otkrivena priča o najmlađem vojniku, a komandant se javno zapitao da li iko zna sudbinu dečaka vojnika. Tada je Momčilo Gavrić prvi put javno spomenut, posle 45 godina od završetka Prvog svetskog rata. Tek tada je i Momčilova porodica saznala istinu.
– Moj tata je dotrčao iz škole i rekao dedi: “Tata, novine pišu o tebi!”. Nastavnica u školi ga je, pošto je pročitala članak, pitala da li mu je tata učesnik Prvog svetskog rata, a on je rekao da ne zna. Deda nije hteo da priča o tome jer uvek kada bi pričao, dešavale su mu se loše stvari – priča Ana.
Momčilo Gavrić je umro 1993. i prvi je Solunac koji je sahranjen uz vojne počasti. U poslednjih nekoliko godina dobio je ulice u Loznici, Beogradu, Nišu, uskoro će mu podići spomenik u Loznici, a u Beogradu se još izglasava da li će ga dobiti ili neće.
Kako ga se sećaju unuci Ana i Momčilo-Moca (koji je po dedi i dobio ime)?
– Bio je već star, a pešačio je svaki dan od Mirjeva do centra grada, svraćao na pijacu, nama kupovao jabuke, meni je uvek kupovao prvi đurđevak. Nikada nam nije pričao svoju priču. Bio je strog, ali pravičan. Kada bi nešto rekao, to bi moralo da se ispoštuje. Nije se puno smejao. Slušali smo ga, poštovali. Uvek nas je ljubio u glavu – priča Ana, dok nam Momčilo otkriva šta je dedu najviše bolelo za života.
– Najviše ga je bolelo to što tokom Drugog svetskog rata i kasnije nisu smeli da se spominju ni Prvi svetski rat ni kralj, ni koliko Srba je stradalo. Nije pričao nikome o svemu, jer su ga, kad god je to radio, ismejavali. Albansku spomenicu je nosio u novčaniku, evo imam je kod sebe, presavijana je više puta. Nije bilo popularno pričati o tome da si Solunac – priča nam Moca.
To je priča o nama. Priča za koju ste saznali preko društvenih mreža, 22 godine posle smrti najmlađeg podoficira na svetu. Priča koja i dalje nije u celosti opisana u istorijskim udžbenicima iz kojih uče naša deca. Širite dalje, da se ne ponovi.
(Izvor: Noizz)