Priča Srbina koji je pobedio bipolarni poremećaj na neverovatan način inspiriše sve ljude koji se bore sa sličnim problemima
Na prvi pogled: zdrav, prav, u odličnoj fizičkoj formi, veseo, harizmatičan, pre svega iskren… Zahvaljujući energiji koju nosi, Predrag Katanić bi, da hoće, lagano mogao na pitanje boluje li od nečega da prevari i znane i neznane. Ali, Peđa nije šampion samo u poslu, već i u životu. Zavaravanje i ignorisanje velikog problema je „batalio“ kada je upoznao ljubav svog života, dobio podršku i konačno shvatio da „… ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti…“
– Nije sramota imati dijagnozu, sramota je ubiti, krasti, lagati, varati. Imam bipolarni poremećaj, ali imam i sjajnog psihijatra i terapiju, imam ženu, decu, posao, prijatelje… Pratite sebe i nemojte da trpite, svuda oko nas su tempirane bombe – napisao je Predrag Katanić na društvenoj mreži „X“ i pretvorio se u živu, hodajuću kampanju za skidanje stigme sa onih koji pate od nekog problema sa mentalnim zdravljem.
Nisam nikakav super-čovek, samo neko ko je dobio podršku da sebe prihvati takvim kakav je.
View this post on Instagram
„Imam bipolarni poremećaj, ali imam i život“
Njegovo plivanje kroz životne virove je dobra scenaristička baza za neki lud i brz film, a njegova hrabrost i svest super materijal za motivacione udžbenike i preporuke tipa „kako živeti ali i preživeti na višedecenijskoj klackalici između dva potpuno suprotna sveta emocija“. Na međi između suza i smeha, na tankoj liniji od maničnih faza koje od njega prave onog koji sve može, ali i da ugrozi svoj život, do vrtoglavog pada u depresiju. Predrag Katanić (47) iz Čačka je nedavno napisao tvit koji je uzburkao internet zajednicu. Mnoge je šokirao, neke osvestio i otreznio, a najviše je onih koje je ohrabrio.
– Imam F dijagnozu, bipolarni poremećaj (F31). Imam sjajnog psihijatra, imam terapiju u vidu litijuma i imam ženu, decu, posao, prijatelje… Pijem redovno terapiju, idem redovno na kontrole i živim redovan život. Imao sam krize i hospitalizacije, ali sve na vreme i pod kontrolom doktora. Ljudi, lečite se KAD VAS MOLIM. Psihijatar služi da pomogne. Suicid ili femicid su često samo rezultat zapostavljenog psihičkog zdravlja. Nije sramota imati dijagnozu, sramota je ubiti, krasti, lagati, varati. Pratite sebe i nemojte da trpite, svuda oko nas su tempirane bombe. Stop nasilju, ne samo nad ženama, stop nasilju nad ljudima, jer svi smo na kraju samo eksperiment eksternih uticaja na psihičko zdravlje, a mnogi ne mogu sami… – napisao je i pokrenuo lavinu.
View this post on Instagram
Kao autor ovog teksta najpre imam veliku potrebu da se svom sagovorniku zahvalim na hrabrosti i iskrenosti. Obećala sam Peđi da njegovo poverenje neću izigrati, svesna koliko sve ovo nije lako (iako kod njega nekako deluje da – jeste). Ne samo zbog toga što je Balkanac, koji nema problem da glasno kaže da je ipak rođen pod srećnom zvezdom jer je upoznao najbolju osobu na svetu, suprugu Mariju, već i zbog toga što svaka ovakva priča uglavnom ima porodične korene, o kojima smo takođe pričali. Jedno je kada se ohrabrite da malter sa dela mračnih zidova svoje duše i ličnosti ostružete pred psihijatrom, drugo je, ipak, kada to učinite javno.
No, oboje duboko verujemo da ovakve priče mogu da imaju motivacioni efekat i značaj i za one koji sa F dijagnozama žive, i za one koji još nisu smogli snage da provere da li ih muči nešto prolazno i nemaju papir. Možda ga neće ni dobiti, ali to valja proveriti. Život je tako čudesan i kratak da ne bi trebalo propusti ni jedan jedini dan da nešto učinimo za sebe i svoje zdravlje. Jedino tako možemo biti dobri i drugima (porodici, prijateljima, kolegama, znanima i neznanima, zajednici u celini).
Predrag je siguran da je sve kod njega krenulo mnogo ranije nego što je to neko umeo da nazove pravim imenom. Skokovi i amplitude u raspoloženju bili su prisutni još u detinjstvu. Bio je dobar đak, ali onoliko koliko mu se „htelo“. Šta ga je zanimalo učio je, šta nije dovijao se, ili jednostavno nije hteo time da se bavi. Roditelji, uspešni ugostitelji, njemu i sestri su pružali materijalne blagodeti i ljubav. Nažalost, ne i dovoljno prisustva jer – takav je to posao…
Bunt je nešto tipično za adolescenciju, ali je njegov, priča mi, ipak imao signale prekomernog na koje je neko trebalo da odreaguje. Na primer, ‘ladno je izjavio da ga ne zanima srednja škola i umesto na prijemni ispit otišao na kupanje. Roditelji su završili „u frasu“, a on – na zanatu. Trebalo ja da bude zidar-fasader.
– Možda je to bio i moj prvi susret lice u lice sa „drugom nogom“, nogom realnosti. Shvatio sam da zbog jedne ekspresivne odluke nema nazad. Tri godine moranja u svetu kome ipak, uz svo poštovanje školskih drugara i nastavnika nisam pripadao, i zbog toga sam veoma patio. Za to vreme moje duboke patnje, prva, leva noga je već „šibala“ uspeh. Plesao sam u čuvenom plesnom klubu „Vračar“ i mudro kombinovao život u Beogradu i Čačku. Bilo mi je savršeno, ili sam to tada samo mislio – priča Peđa, uz objašnjenje kako je ples postao njegova slamka spasa, ali i sadašnjost i budućnost.
Bežao je od sebe da bi se sa sobom susreo, objasnio je Predrag slikovito.
– Prva je u svet plesa ušla sestra i povukla me za sobom, jer je bilo malo plesača. Gledao sam sve filmove o velemajstorima plesa do kojih se moglo doći, pa Majkla Džeksona, Patrika Svejzija, ljude koji im se dive otvorenih usta… I sebe zamišljao baš kao te legende. Ples se zapravo u mom životu pojavio kao jedna od najlakših ulaznica za zadovoljenje potrebe koju sam već tada imao: da budem viđen, popularan, da se dive mom umeću, pojavi. Sada znam da je to bila jedna vrsta bega od samog sebe. I evo nas već tada na tom bipolarnom momentu: bežao sam od sebe da bih se sa sobom susreo. Otac je tri godine bio u Australiji i jako mi je nedostajao u tom kritičnom periodu odrastanja. Taman sam zakoračio u punoletstvo 1994.godine, kada upadam u prvu veliku depresivnu krizu – opisuje početke ozbiljnijeg ispoljavanja problema i nastavlja bolnim momentima:
Sedeo sam na klupi i plakao: Medveđa usluga prvog psihijatra
– Ocu se nije dopao sin koga je zatekao kada se vratio, verujem da tada nije umeo da odreaguje drugačije… Povukao sam se u sebe. Ja, tako veseo, razigran, suočen sa situacijom u koju sam sebe doveo (tako sam tada mislio) svojom nepromišljenošću. Sećam se dobro da sam sedeo na jednoj klupi pored Morave i dugo plakao. Nakon 4,5 takvih dana roditelji shvataju da je đavo odneo šalu i odlazimo kod psihijatra. Nažalost, mislim da mi je taj doktor starog kova napravio medveđu uslugu. Nije mi se ni obratio. Propisao je neke antidepresive koje sam ispio. Bilo mi je bolje nakon nekog vremena i to je, tada, kao, bilo to… Bez ikakve ozbiljnije priče, papira, bilo čega konkretnog.
View this post on Instagram
Neki drugi čovek
„Leva noga“ je nastavila da mu otvara još neka vrata, pa se tako okrenuo još jednoj profesionalnoj ljubavi – medijima. Lako je prolazio na televizijskim audicijama, kasnije još lakše na konkursima za ozbiljnije i veće poslove. Za sve je bila važna komunikacija, fleksibilnost, elokvencija, osmeh (vrh piramide automobilske industrije što je i sada aktuelno, uz prestižne pozicije u svetu plesa kao sudija, moderator i plesni trener u klubu čiji je vlasnik i osnivač, Star Dance).
Najpre se zapošljava na jednoj televiziji kao sportski novinar, ali nastavlja sa plesom. Odlučuje da što pre ode u vojsku. Postojala je opcija da kao član reprezentacije tadašnje države ide na Olimpijadu u Atlantu, gde je latino ples trebalo da bude probna disciplina. Uspeva u onome što je želeo: postaje poznat u svom gradiću (a dobro znamo da taj teret nije nimalo lako nositi), cenjen, poželjan u društvu…
Ni u vojsci nije bilo glatko, uz niz loših događaja kojih i ne želi da se priseća. Zbog jednog od njih koji je rezultirao drugim zdravstvenim problemom, završava na hirurgiji VMA. Obilazi ga kum (tada u vojsci u Topčideru), kome se nakon 10 dana hospitalizacije obraća sa: „Vojniče, da li je stanje redovno?“ Ni kum, ni majka koja je ubrzo došla, Predraga nisu prepoznali. Maničan, afektivan, logoreičan, dezorjentisan – bio je to neki potpuno drugi čovek.
Srećom, prebacivanjem na neuropsihijatriju dolazi u ruke stručnjaka koga želi da spomene, smatrajući ga veoma zaslužnim za dalji tok života. Nakon dobre anamneze, sagledavanja kliničke slike i nekih detalja iz porodične istorije, dr Nedeljko Bjelica, neuropsihijatar, prvi naziva stvari onako kako je trebalo i moralo i ranije: klasičan primer bipolarnog poremećaja (F31), afektivni poremećaj, manična faza.
O prihvatanju i neprihvatanju: Marija, ruka za spas
Sledi, prema Peđinim rečima, najteži period njegovog života (od 1995/1996.godine). Trajao je nekih pet, šest godina, sa više kriza i više hospitalizacija, uvek u fazama manije. I sve to najviše zbog sopstvenog ignorisanja, priznaje. Bipolarni poremećaj ga je dva puta zamalo ubio, kada je u maničnim fazama pravio saobraćajne incidente sa totalnom štetom na kolima, ali i izašao iz njih bez ogrebotine. I ne, naglašava – nije želeo da se ubije, nije u tome bila stvar. Obično se sve dešavalo kada nije pio propisanu terapiju (litijum karbonat). A sam zna i kaže da bi trebalo da bude prosto: rođen je sa širom korom mozga, adrenalin „divlja“, kada ga terapija ne kanališe – eto problema.
– Prelomni trenutak da prihvatim i sebe i realno stanje je momenat kada sam upoznao Mariju, 2002. godine. Moja žena je moj najveći uspeh u životu uz decu, koja su, Bogu hvala, došla iz te velike, beskompromisne ljubavi. Ona je moj dar od Boga i neba, nadam se da sam i ja njoj. Upoznali smo se, prihvatili jedno drugo. Na našem prvom izlasku sve sam joj rekao o meni, mojoj dijagnozi. Rekao sam joj i da se zapravo često ne nosim sa tim dobro, da ne znam kako će se ona sutra boriti ako budemo imali decu a ja budem u bolnici ili nekoj od loših faza. Zagrlila me je, poljubila i pristala na iskušenje ne znajući tada suštinski šta to zapravo znači. Nešto na šta sam je unapred upozorio se i desilo: prvu krizu sam imao dok je bila trudna sa našim prvim detetom i završio u bolnici. Prebrodili smo i to i još mnogo koječega. Živi smo dokaz, kao i naša divna deca, da bez ljubavi nema života a da je bipolarni poremećaj nešto sa čime se može kvalitetno živeti.
Dug majci, zahvalnost sestri
Nažalost, majka njegovu dijagnozu nikada nije prihvatila, kao ni otac. Otišli su sa ovog sveta ne pomirivši se sa tim. Posebno mu je teško pao odlazak majke, još relativno „svež“, koji je pokrenuo još jedan talas redefinisanja problema iz prošlosti. Inače, majci je godinama kasnije od zvanja zidar/fasader doneo diplomu sa Ekonomskog fakulteta.
View this post on Instagram
Postoji još jedna osoba koju želi da spomene. To je njegova rođena sestra, koja mu je bila i jeste podrška. Među prvima je prihvatila situaciju, ali ne kao neku katastrofu već kao činjenično stanje. I o njoj Predrag govori sa velikom ljubavlju. Kaže mi da je to jedna prelepa, pragmatična, prepametna žena koja ima četvoro dece i divnog supruga.
Sagovornik eKlinika portala je uspešan poslovni čovek, koji je u svetu plesa poznat na svim kontinentima. Štaviše, zaštitni je znak kao moderator ili sudija gotovo svih prestižnih plesnih takmičenja i revija. Bavi se svojim poslom iz snova, u kome je ostvario sve o čemu je nekada maštao, putuje sa kontinenta na kontinent. Energija mu je nepresušna i to se sasvim uklapa u koncept pacijenta sa bipolarnim poremećajem. Oni, kažu i knjige, mogu biti visoko funkcionalni na više frontova i biti u tome briljantni. Redovna terapija i psihijatar od poverenja su nešto bez čega ne mogu i ne smeju da budu. Lekovi koje piju u maničnoj fazi „spuštaju“ ih, i lako je skliznuti u opozit, u depresiju.
Svoju sigurnu luku sa strane struke pronašao je u Čačku, gde se leči od 1999. godine. Dr Gordana Lazović, načelnica odeljenja psihijatrije sada je i više od njegovog lekara. Njegov je prijatelj kao i njegove porodice, i veliki autoritet. Nju takođe smatra božjim darom.
Duboko je verujući. U Boga, u krugove dobrote koji se šire dobrim mislima i dobrim delima. Ali, izuzetno je i disciplinovan, što je takođe od ogromnog značaja – i u hrani, i u piću, i u fizičkoj aktivnosti. Uzor mu je Novak Đoković upravo zbog discipline, snage uma i mentalne jačine. Ne poredi sebe sa njim da ne zvuči pretenciozno. Ali, kaže da je i on ozbiljno mnogo „krvi prolio“ da stigne do sebe, porodične sreće, uspešnog života sa takvom dijagnozom.
Bipolarni poremećaj su i apsurdi: Šta smatra svojim najvećim uspehom
Dodaje da su tu i njegovi kumovi, horoskopski bikovi, „utrenirani“ za reakciju i alarmiranje supruge čim kod njega prepoznaju neki od simptoma „leve“ ili „desne“ noge (kada se raspriča i „vuče“ na „+fazu“ ili kada potone). To se dešava, samo što se u takvom ambijentu raširene svesti, kontrole i informisanog okruženja prepozna i rešava po protokolu. Apsurd bipolarnog poremećaja, odnosno „+faze“ je, objašnjava nam Peđa, da kada ti je najlepše i kada si najoperativniji, najmoćniji i sve možeš – tebi zapravo nije dobro. To se mora prepoznati, kao i suprotni pol – kada najobičnija tišina i osamljivanje u prirodi može značiti pravac ka depresiji. Sve je to tipično za bipolarni poremećaj.
Jednim od najvećih uspeha u iskustvu sa bolešću Predrag smatra momenat kada se sam uputio na psihijatriju čačanske bolnice i rekao: „Meni nije dobro, došao sam da legnem, treba mi pomoć“. Tretira to gestom odgovornosti ne samo prema sebi, već pre svega prema svojoj divnoj porodici i deci sa kojom radi kao pedagog i trener. I to nije sve: želi i mora da bude odgovoran i prema svojim ljudima, koji su sa njim u „Star Dance-u“ već punih 25 godina.
Ljudi pričaju gluposti o ovoj bolesti, a ne znaju ništa o njoj
Bez pretenzija za neke velike, mesijanske reči, sa nadom da će ljudi njegovu priču i to kako uz bipolarni poremećaj živi prihvatiti najnormalnije, za kraj objašnjava i poriv da javno i otvoreno govori o bolesti:
– Mnogo je manipulacija, pa i gluposti koje ljudi insinuiraju a nisu zagrebali po suštini. Ne postoje „dvojica mene“, jedan dobar i jedan loš, jedan lud i jedan normalan. To su predrasude. Takođe, suludo je pričati da je inteligencija merilo ovog ili nekih drugih psihičkih poremećaja. Ja nisam nikakav super-čovek. Ja sam samo prihvatio da imam dijagnozu, da sam neko koji će sa bolešću živeti i umreti. Neko ima neku drugu hroničnu bolest. Kad sam dobro, ja sam u remisiji. Kad nisam dobro, onda sam u bolnici. Hvala Bogu, to već dugo u mom životu ništa značajno ne menja. Ja mogu da budem to što jesam, i srećan sam zbog toga – još jednom naglašava i poentira:
– Zašto sam napisao tvit? Zato što sam imao potrebu da kažem ljudima da je svest o tome da imate problem već pola puta do rešenja. Bavljenje njim je još četvrtina, a preostali deo su okolnosti u kojima živite. Znao sam da će biti odjeka jer vidim da su ljudi u problemima, da im treba pomoć, a ne leče se. Pisali su mi ljudi koji su pre čitanja tvita pomišljali da oduzmu sebi život, pa su se javili stručnim licima. Nema čega da me bude sramota, iako je ovako nešto od davnih vremena zabranjena tema. Nažalost, i danas je tako. Evo me, tu sam, taj sam, živim tako i tako. Nemojte se ni vi libiti toga. Biće ljudi koji će da upru prstom u mene. Time se ne bavim. Moja porodica je takođe saglasna da o ovome glasno govorim. Razgovarali smo i dobio sam podršku. Ako jedan čovek shvati da ne treba da se stidi svoje bolesti ili potraži pomoć, uspeo sam u onome što sam hteo. Uradili smo nešto važno. I da se malo našalim – ja bar imam papir. Opasniji su oni koji ga nemaju, a nisu pregledani – održao nam je važnu lekciju Predrag Katanić, čovek sa kojim se treba družiti i od njega učiti.
(Stil)