Sonja iz Zagreba je stara i bolesna i nema snage da se raspravlja sa decom pokojnog muža jer su je ostavili bez ičega
U vreme dok je cvetala ljubav, gospođa Sonja nije razmišljala o tome da će je drugi suprug ostaviti na cedilu.
Penzionerka Sonja otkrila je za Moje Vrijeme šokantnu ispovest koja je izazvala lavinu komentara.
Radila je u njegovoj privatnoj firmi, ali bez prijave, pa nije ostvarila pravo na penziju. Računala je na to da će je zbrinuti, posao je dobro išao. Kad je umro, ostavio joj je zajednički stan te mizeriju od svoje penzije, jer se bio prijavio na minimalac. Sve ostalo što je neformalno zaradila radeći za njega, otišlo je njegovoj deci iz prvog braka.
Kad je suprug otišao u penziju, priča gospođa Sonja, finansijski su joj pomogli s iznajmljivanjem poslovnog prostora, te još jednog stana koji su imali u vlasništvu. Nakon smrti, sve je ostavio deci iz prvog braka: ušteđevinu, stan za iznajmljivanje, poslovni prostor, automobil, vikendicu i garažu.
Ona se, iako joj je pripao stan u kojem su živeli i ta njegova minimalna penzija, osećala pokradenom, jer je ceo život radila uz njega u firmi te ga dvorila kod kuće, a sada jedva ima za hleb.
“Sve je ostavio deci koja s njim nisu razgovarala decenijama, a sa mnom nikada”, rekla je.
Prvi razvod
“U Splitu sam se rodila, tu sam zasnovala porodicu, rodila dvoje dece, sina i kćer. U braku je postalo neizdrživo, sve na meni, a muž, kad god je video da sam dobre volje, potrudio se da ne budem. Ili me nečim uvredio, ili me ignorisao, ne zna čovek šta je gore. Došla sam na kraju do tačke kad je bilo – ili ja, moja psiha i fizičko zdravlje, ili ću otići iz te mučne atmosfere”, započela je svoju priču gospođa Sonja (80).
Deca su, kaže, privremeno ostala kod oca. “Radila sam tu u jednoj suvenirnici, primanja nisu bila astronomska, ali su bila dovoljna budući da sam uselila u manji stan koji sam nasledila od roditelja, a u kojem su do tada bili podstanari. Deca su išla u srednju školu, nisam im htela remetiti živote, oni su ostali s ocem, u našem velikom stanu gde je svako imao svoju sobu”, rekla je.
Nakon godinu dana gospođa Sonja – tada je imala 44 godine – upoznala je još jednog devet godina starijeg Zagrepčanina, koji ju je potpuno očarao. I on je bio razveden, dobrostojeći i posle pola godine veze ona je dala otkaz i otišla da živi kod njega. Osnovao je privatnu firmu i rekao joj da će raditi sa njim u kancelariji, kao sekretarica.
“Nikad me nije upisao na platni spisak, ali dobro, mislila sam, daje mi pare, imam koliko treba. Nije angažovao čistačicu, ali sam pomislila, zašto plaćati nekom drugom, kad ja mogu da čistim. Sad vidim da nije bilo dobro, da je trebalo da insistiram da me bar registruje, ovako sam imala osećaj manje vrednosti i pristala sam na sve i svašta vremenom, a nisam se kako treba osigurala za svoju starost. U početku mi je sve izgledalo prihvatljivo, pa i to da sam svima u kancelariji bila tetka Katica, svima kod kuće tetka Katica”, objasnila je ona.
Sve što joj je u početku bilo dobro, godinama je sve više uticalo na nju.
“Imao je taj određeni karakter da je voleo da se šali na svoj račun, a još češće na tuđ račun. Komplimenti koje mi je davao u javnosti u početku su bili zabavni, a onda su postajali sve neugodniji. Što je bio stariji, to je bio mrzovoljniji, imajte u vidu da je ipak bio dosta stariji od mene. Žalio se na sve, od hrane koju sam mu poslužila do moje sede kose, ali sam na sve zatvarala oči”, priča ona.
“Kada su moja deca došla u Zagreb da studiraju, niko nije bio srećniji od mene. Pristao je da im plati stan, bila sam mu zahvalna. Ali dok su ga moji prihvatili, njegovi nisu prihvatili ni njega ni mene. Bio je nesrećan jer su sin i ćerka jedva razgovarali sa njim otkako se razveo, a kada su čuli za mene, bili su još gori prema njemu. Valjda je prošlo deset godina naše veze kada su prvi put došli na njegov rođendan. Onda sam morao da pripremam vakhanaliju tri dana. Predjelo, glavno jelo, prilozi, poslastice, sve odabrano, sve najbolje. Naravno, nije pozvao moju decu. Kad bi došli, poklonili bi ga, nikad mi ružu nisu doneli. Šta da kažem, nisu me ni pozdravili, a on je to tako prihvatio. Zabavljao bih ih u tišini, a oni, kao da me nema. Pomislila sam u sebi, pa njemu je važno, preživeću ovaj dan – rekla je. Kasnije je saznala da je on finansijski pomogao njenom sinu nekim ulaganjem, pa je zato njegov sin pristao da dođe. Ona je ćutala.”
Prolaze godine, čovek je u stanju da decenijama opravdava tuđe postupke.
“Kada smo bili u vezi oko 15 godina, prijatelji su nas nagovarali da se venčamo. Čim mi je skrenuo malo pažnje, pristala bih na sve, pa smo se venčali. Sada vidim da je sam Bog to hteo, jer da nisam potpisala taj papir, danas bih bila na ulici.”
U stvari, iako sam bila sa njim trideset godina, radila za njega, kuvala i prala za njega i brinula o njemu tokom godinu dana teške bolesti pre njegove smrti, iako mu deca nisu dolazila da ga posete u bolnicu – ostavio je sve toj deci. Ostavio mi je ovaj stančić, da ne završim na ulici, i ni pare više. Svojoj deci je dao kancelariju, drugi stan, garažu, auto, vikendicu i svu svoju ušteđevinu – priča i nastavlja: Ne bih ništa rekla da nisam radila na stvaranju većine to sa njim. U redu je, to sebi nikada neću oprostiti, nisam se pobrinula da bar nešto od toga ne prenesem na sebe.
-Posle sahrane, preostalo mi je samo da preživim koliko mogu, dok ne dobijem papire da bih mogla da primam njegovu minimalnu penziju. Sa tim životom, najgore mi je što sam posle njegove smrti u potpunosti shvatila da mu ja i moja deca nikada nismo bili važni.
– Znao je da ću da zabrljam sa ovom penzijom, jer je bio na minimalcu. Nije mu bilo važno. Sluškinja je smokva, ništa više nije ni zaslužila – tužnim glasom je rekla gospođa Sonja, uverena da bi ostala bez stana da nisu bili u zakonskom braku.
– Njegova deca imaju moćne veze, a ja imam tri bolesti i ovu štaku, ne bih imala snage sa rogovima bosti – zaključila je nesrećna žena.
(Stil/Mojevrijeme)