Poslednji dani Jovanke Broz u mnogima bude veliku gorčinu, a na pitanje da li je jedna žena zaslužila tako da okonča život i danas nema odgovora.
Jovanka Broz bila je prva dama bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Postala je poznata kao supruga Josipa Broza Tita, a zapravo je mnogo više od toga. Imala je nadljudsku snagu, hrabro se borila u ratu, pomagala drugima, a potom obavljala brojne državne funkcije. Uvek je radila na sebi, te je vanredno završila školu. Nije je bilo sramota bilo koji posao da radi. A ostala je posebno upamćenja po čuvenoj punđi koju je sama pravila, kao i po besprekornom stilu za koji je lično bila zadužena.
Potiče iz ugledne ličke porodice Budisavljević. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. primljena je u članstvo Saveza komunističke omladine (SKOJ) i tada je počela da radi za Narodnooslobodilački pokret (NOP). U leto 1942. stupila je partizane, u tada formiranu Prvu ličku žensku četu, koja je potom uključena u sastav Druge ličke brigade. Zajedno sa Šestom ličkom divizijom prošla je ratni put od Like do Drvara, gde je bila politički komesar partizanske bolnice, a potom do Beograda i Sremskog fronta. U toku rata je dva puta ranjavana i odlikovana Ordenom za hrabrost.
Krajem 1945. prekomandovana je u Beograd, gde je primila dužnost Titove sekretarice, sa zadatkom da se brine o domaćičkim poslovima u rezidenciji u Užičkoj 15 i Belom dvoru. Nakon Titove operacije 1947. počela je da se zbližava sa njim, nakon čega su otpočeli vezu. Venčali su se 15. aprila 1952, a javnosti je kao njegova supruga predstavljena septembra iste godine. Vanredno je završila gimnaziju i započela studije književnosti, ali je zbog brojnih obaveza bila prinuđena da ih prekine. Godine 1953. demobilisana je u činu potpukovnika JNA.
Za Tita se udala kada je imala 28 godina, a on je tada imao 60. Bilo joj je zabranjeno da ga vidi poslednje tri godine njegovog života, a mesec dana nakon smrti Tita izbačena je u spavaćici iz kuće u Užičkoj 15. Dogodilo se to pod pretnjom oružjem te nije mogla uzeti ni lične stvari. Prebačena je u svojevrsni kućni pritvor u neadekvatnu staru vilu na Dedinju. Vila nije imala grejanje i prokišnjavala je, a Jovanka nije imala lična dokumenta, ni zdravstvenu knjižicu.
“Živim iz inata i, dok sam živa, boriću se za pravdu i za ono što meni pripada. Ja sam žilava Ličanka, takva sam, takva ću i umreti. Nisam ja neki protokolarni ukras koji oni tek tako mogu da odstrane, ponište i unište. Imam čelične živce i, hvala Bogu, čuva me zdravlje pa ćemo se još preganjati. Godinama me zastrašuju, iscrpljuju, maltretiraju jer misle da će, ako ubiju mene, ubiti i sve tajne i vruće teme koje se još iz tog doba, iz Titovog života, ovde provlače. A to neće moći”, rekla je Jovanka Broz Žarku Jokanoviću koji je niz ispovesti višegodišnjih razgovora sa prvom damom Jugoslavije objavio u knjizi “Moj život, moja istina”.
Iz kuće više nije izlazila od 2007. godine.
– Ma ne, ne idem nikud, jer nemam ja nikakve mogućnosti. Verujte mi, prodali su kola koja sam mogla povremeno koristiti i odavno nigde išla nisam. Kuda ću? Da namećem tu svoju muku drugima? Nema smisla. – govorila je Jovanka u jednom od poslednjiih intervjua.
Opisala je tada i kako je izgledao jedan njen dan u takvom siromaštvu.
– E, sve se to promenilo… Ja volim i čitati, volim i slušati i lepu muziku i sve to, ali život se promenio. A onda me interesuje i ovo sve naše što se dešava, što se piše, a i ne stignem sve to da pregledam. Jer ja sam sama, bez igde ikakve pomoći.
A potom se osvrnula i da li čuve i dalje velike Titove tajne.
Tajni ima koliko hoćete. Samo o tajnama treba da govore i oni koji su gradili te tajne. A oni ne smeju da pisnu – bila je jasna.
Do smrti se ponosila svojom uglednom porodicom.
– Pa eto, ja sam jako ponosna na svoje pretke i porodicu. I to mi je uzimano za minus od strane tog Titovog okruženja. A kako da ne budem ponosna na svoje pretke? Na srodstvo sa Teslom, Tomom Budisavljevićem, Danilom Banjaninom. Na desetine sveštenika i oficira koje je kroz istoriju dala moja porodica. To su činjenice i to meni niko ne može oduzeti, pa čak ni ovi što su mi sve drugo opljačkali – govorila je Jovanka, koja je svojim sestrama puno pomogla u životu.
– Moje sestre su ostale sirotinja za vreme rata. Ja sam nebo i zemlju prevrnula da ih posle rata pronađem i našla sam ih u Vukovaru i na Otočcu. Ja sam njih podizala, obe su postale intelektualke. Zora i Nada danas žive u Beogradu. Evo, Nada često dolazi da mi pomogne, jer kod mene je sve ovde razvaljeno – pričala je.
Nada Budisavljević, mlađa Jovankina sestra, koju je javnost već imala prilike da vidi i čuje u seriji “Jovanka Broz i tajne službe” osvrnula se na tešku Jovankinu starost.
Istakla je da je njena sestra bila veoma vešta, hitra i sposobna, te da su to osobine koje su je kvalifikovale za rad na dvoru, a onda je navela neke od njenih podviga tokom rata.
– Pričalo se da su nju doveli tamo zato što je lepa i zgodna. Ja verujem da su nju za rad kod Tita preporučile njene organizacione sposobnosti. U toku rata, kada je bio desant na Drvar, ona je bila zadužena za bolnicu. Ona je izvukla sve ranjenike iz Drvara. Na Sremskom frontu je osnovala bolnicu. Kada je bilo oslobođenje Beograda, ona je osnovala bolnicu u zgradi u kojoj smo mi kasnije išle u školu. Sad je to Pedagoški fakultet – navela je najmlađa sestra velike Jovanke Broz.
Nada je govorila i o odnosu Tita i njene sestre u danima pre njegove smrti, ali i o danima kada je Jovanka ostala sama.
– Jovanka je pokušavala svakog dana da telefonira bolnici u kojoj je ležao Tito, međutim, nisu joj dali da stupi u kontakt sa njim. Jednog dana je bio na terapiji, drugi put je spavao…i tako, sve su bili izgovori. Uglavnom, nikad im nisu dali jedno sa drugim da razgovaraju – rekla je Nada.
Kada je Josip Broz Tito preminuo, retki koji su Jovanki izjavili saučešće su bili ćerka i sin pokojnog egipatskog predsednika Nasera i Indira Gandi.
– Jedino Indira Gandi nije poverovala u zvaničnu verziji da Jovanka ne želi nikog da primi nakon smrti supruga, i jedino je ona došla da joj izjave saučešće. I u kući u kojoj pre toga nije bilo nikog i ničega, odjednom su se stvorili konobari, čajevi, kolači, sekretari – nastavila je Nada.
A onda, ubrzo nakon smrti, u rezidenciju u Užičkoj 15 ušli su ljudi koji su punih 10 sati pretresali kase i prostorije.
– Već je bilo veče, 10 sati uveče, ona je meni telefonirala nekim samrtničkim glasom da dođem. I ja sam došla, ušla sam u salon sa terase i videla grupu ljudu koji su se razmileli po kući, kako gledaju slike, nameštaj i jedan čovek koji je bio valjda šef grupe koji je u sred noći ima tamne naočare, koji je bio jako važan, tražio je od Jovanke da mu da ključeve skoje kancelarije. Ona je rekla da ne zna gde su i da ne može da se seti. A i nije mogla da se seti jer je bila prepadnuta svim tim, a onda je on nju počeo da trese za ramena i traži ključ. I onda je nekom telefonirao, pa su počeli da obijaju Jovankinu kancelariju… – ispričala je Nada.
Zadovoljenje pravde nije doživela, preminula je u popriličnoj bedi 2013. godine u Beogradu usled zastoja srca u 89-oj, a pune 33 godine u izolaciji čekajući ostavinsku raspravu kako bi saznala šta joj nakon suprugove smrti pripada. Poslednja želja joj je bila da bude sahranjena u Kući cveća pored Tita.
(Izvor: Stil)