FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

Starog Nikolu Pašića javnost je koliko-toliko ostavljala na miru, što zbog njegovih zasluga, što zbog toga što, vodeći prilično skroman život, nikada nije gurao prst u oko toj uglavnom siromašnoj javnosti. Zato je tu bio njegov sin, Radomir Rada Pašić, bez koga kao da nije mogla da prođe ni jedna jedina korupcionaška afera.

Loading...

Čovek koji je izjavljivao da bez 500.000 dinara mesečno ne može da živi (plata sudije bila je 1.525 dinara) rođen je 1892. godine u Beogradu, kao prvi sin Nikole Pašića, koji je već bio u poodmaklim godinama. Verovatno to objašnjava slabost oca na grehe sina. Pošto mu škola i nije baš išla od ruke, što će reći da je izbacivan iz gotovo svih beogradskih, stari Pašić je nekako uspeo da izdejstvuje da se privatna Zdelarova gimnazija proglasi za javnu školu, piše portal Opanak.

Advertisements

Samim tim, matursko svedočanstvo koje je Rada tu nekako stekao dobija snagu javne isprave. Posle mature odlazi na studije u Pariz, gde se brzo hvata u kolo sa raznoraznim blaziranim dendijima, potomcima egzotičnih azijatskih i afričkih kraljeva ili pomalo uvrnutih američkih milionera. Tom čudnom društvancetu svih boja bila je zajednička samo jedna stvar: trošenje para. I to mnogo para!

FOTO: WIKIPEDIA

Tokom Radinih studija stradaju mnogi kafanski inventari, mnogi skupi lokali i draguljari žive samo od njega i njegovih ljubavnica, a kada na početku ratova stigne vojni poziv, on podnosi lekarsko uverenje da je iscrpljen, fizički propao, sa malaksalim srcem, pa nije u stanju da podnese sve tegobe rata. Čim je prošla mobilizacija, borbe, povlačenje preko Albanije, volšebno se oporavio, pa se na Krfu usred rata venčao s nekom Grkinjom.

Advertisements

Nastavio je da pravi skandale, da sa jahte pokazuje golu zadnjicu šetačima pored obale, uglavnom vojnicima, da lumpuje, pa je na kraju, divljajući državnim automobilom, pregazio jedno dete. Stvar je nekako zabašurena, posle plaćene odštete porodici. Tu je uspeo da prevari i princa Đorđa, kome je jednom stiglo pismo iz Rusije od sestre Jelene, udate za princa Ivana Konstantinoviča, u kom se čudi kako je Srbija propala, pa on, princ, gladuje.

Da mu pomogne, poslala mu je 30.000 franaka, odmah po prispeću telegrama u kom se on žali na siromaštvo. Princ Đorđe se grdno iznenadio time da je uopšte slao bilo kakav telegram, ali se brzo dosetio u čemu je stvar, pa je našao Radu Pašića, koji mu je sve priznao. Novac je uredno potrošio pa je, i inače prgavog Đorđa, poslao kod svog oca.  Onda je tek nastao karambol, bilo je svega, od potezanja za sedu bradu, do pretnji. Novac je vraćen, a stvar opet zaboravljena, da ne pukne bruka.

U to vreme, Rada je zvanično bio zaposlen u Poslanstvu Kraljevine Srbije u Parizu. Odatle potiče i najveća ratna afera, koja ga je umalo odvela pred streljački vod. Naime, zajedno sa sekretarom Poslanstva, Mihajlom Gluščevićem, Rada Pašić je po celoj Francuskoj kupovao platinu. Potom je ta platina u diplomatskim kovčezima prebacivana u neutralnu Švajcarsku, a odatle u Nemačku. Nemci nisu pitali koliko košta, samo da je nabave, pošto im je koristila u vojnoj industriji, uglavnom u proizvodnji aviona i topovske municije. I sve to usred krvavih borbi na frontovima, gde su se koristili ta ista municija i ti isti avioni.

Advertisements
Loading...

Trgovina je potrajala dobrih godinu dana, sve dok nisu uhvaćeni na delu. Prekog vojnog suda, koji obavezno ishodi pogledom u streljački vod, spasao ih je poslanik Milenko Vesnić, koji je izdejstvovao da se slučaj prebaci srpskoj vladi na Krf, gde nisu izvedeni pred vojni, nego Bitoljski prvostepeni sud, koji je našao da nema krivice, osim kršenja carinskih propisa. Tako je stvar legla.

FOTO: WIKIPEDIA

Nije se dugo čekalo na novi Radin veliki poduhvat. Već 1921. godine izbila je afera s volovima i ovcama. Na ime ratne odštete Nemačka je Kraljevini SHS morala da preda 60.000 ovaca i 17.500 goveda, kao naknadu za stoku otetu u vreme rata. Stoka je imala da se podeli seljacima u Srbiji, kojima je i otimana, kako bi se obnovio stočni fond. Tu Rada Pašić i njegov šurak, Grk Belojanis, preko oca i tasta im, udese da ministar poljoprivrede Janez Pucelj donese rešenje da se stoka ne preda narodu, jer „postoje neki razlozi zbog kojih je nezgodno deliti stoku narodu”.

Dirljiva briga za komšijsku slogu, zaista. Doneta je odluka da se stoka ne proda ni javnim nadmetanjem, nego ispod ruke preduzećima sa kojima su ova dvojica sarađivali, odnosno Hrvatu Radivoju Hafneru, još jednom ratnom profiteru, ovog puta sa suprotne strane. Kao i mnogo kasnije, bratstvo i jedinstvo gradilo se i pljačkom. Tada je ovca vredela od 150 do 200 dinara, a vo od 2.500 do 3.000 dinara. Ministar je doneo odluku da se ovce prodaju za 45,5 dinara, a volovi za 1.510. Odlučeno je i da se ne naplati carina, koja je iznosila 40 dinara, pa su praktično jednu ovcu prodavali za 50 para. Kada je afera isplivala, neki trgovac je ponudio čak 200.000 dinara više, ali je ponuda odbijena.

Zbog pritiska javnosti, vlada Nikole Pašića je prodaju ovaca poništila, dok je prodaju volova odobrila kao „povoljnu”. Skandal se završio kada je Rada u Novom Sadu slučajno automobilom uleteo na demonstracije priređene protiv njega samog, gde je dobio ozbiljne batine i na jedvite jade se spasao linča. Posle mnogih „sitnijih” afera, 1921. godine došlo je i do afere koja je je nazvana Omnium Serbe. Radin ortak, Francuz markiz de Milo, ponudio je u ime francuskog konzorcijuma izgradnju fabrike oružja za Kraljevinu SHS. Naravno, zastupnik je bio Rada Pašić, a uslovi jednostavno neverovatni. Država bi besplatno ustupila zemljište, prugom povezala fabriku, omogućila iskorišćavanje sirovina, oslobodila konzorcijum carine, dala mu monopol na snabdevanje vojske, uz prvu porudžbinu ravnu petogodišnjoj proizvodnji fabrike, plaćanje unapred, i zelenaške kamate i provizije.

Advertisements

Uz još mnogo toga, uslovi kakvih se ne bi setili ni savremeni liberalni ekonomisti. Javnost se digla, cele godine su trajali pokušaji da se stvar progura, da bi se na kraju Rada i Francuzi povukli, na nagovor Nikole Pašića, i to kad se doznalo da je Reparaciona komisija nudila čitavu fabriku oružja, koja je bila odbijena zbog ovog posla. Ako u Omnium Serbe nije stigao da se naplati, u aferi Adamstal, koja je posledično dovela i do smrti Pašića starijeg, jeste. Kraljevina SHS je veliki deo svojih vozova posle rata popravljala u fabrici u Adamstalu, u Čehoslovačkoj.

U jeku slovenske solidarnosti Česi su hteli da sačekaju sa naplatom, ali je nešto počelo da zapinje i kod isplate rata. Direktor fabrike je došao u Beograd, gde mu je predočeno da mora da dâ nešto i Radi Pašiću i njegovim saradnicima, kao posrednicima u poslu. Kada je tu podmazao, uplate su počele da stižu. Zbog otezanja s isplatom, dogovorenom u češkim krunama, dug je skočio sa 3.000.000 dinara na 150.000.000 dinara, pošto je kruna u međuvremenu prema dinaru porasla pet puta.

Advertisements
FOTO: WIKIPEDIA

To već nije moglo tako lako da se skloni pod tepih, pa je u Skupštini izabran Anketni odbor za ispitivanje ove i još nekih afera. Buku je dizao i Dragiša Stojadinović, radikal, najveći neprijatelj Rade Pašića, koji ga je proganjao i raskrinkavao nekoliko decenija. Anketni odbor je ispitivao još neke afere sa bankama i menicama, Stojadinović ga ja punio podacima, a Nikola Pašić je na sve moguće načine branio sina. Poznat je njegov odgovor na prozivku za nekih 160 vagona šećera: „Dete, pa vole slatko!” Posle audijencije kod kralja Aleksandra, gde su mu predočene još neke stvari o Radi, stari Pašić se vraća kući i pada u postelju iz koje ne ustaje. Na kraju, Anketni odbor je doneo odluku da nije kriv Rada i bratija mu, nego državna administracija koja nije sprečila korupciju.

Posle očeve smrti, više nije mogao tako lako da namešta poslove i uzima provizije, nije više prolazilo čuveno: „Tata je molio…” Novca mu od raznih koncesija i špekulacija nije manjkalo. Pred Nemcima 1941. godine beži u Zagreb, pa se posle nekoliko meseci vraća u Beograd. Ponovo je dospeo u žižu javnosti 1945. godine, kada mu je palo na pamet da mermernu bistu sa očevog groba, koju je uradio Ivan Meštrović, proda nekom Italijanu, koji je pošto-poto hteo neko originalno Meštrovićevo delo.

Rođene sestre su ga tužile i sud je presudio da mora da postavi odlivak u bronzi, koji i danas stoji na grobu. Radetu Pašiću je zbog ovoga zabranjeno da bude sahranjen u očevu grobnicu. Neki njihovi potomci pokušali su da Radetove posmrtne ostatke presele u grob Nikole Pašića ali bezuspešno, jer je pomenuta zabrana i dan danas na snazi. Veliko finale Radinog pregalaštva desilo se nekoliko godina kasnije, kada je nekom pakistanskom diplomati uspeo da uvali reprodukciju Rembrantovog crteža kao original, na ime kaucije za novac koji mu je ovaj pozajmio. Rada pare nikada nije vratio, a Pakistanac se i nije mnogo bunio, pošto je crtež nameravao da proda.

Posle ispitivanja, kada su ga maltene glavačke izbacili iz holandskog instituta kao šarlatana i varalicu, diplomata je shvatio da je naleteo na većeg igrača od sebe. Radomir, Nikole, Pašić konačno se smirio 20. oktobra 1964. godine u Beogradu, a da je do kraja ostao veran sebi dokazuje izjava data pred smrt, u vezi s Pakistancem i Rembrantom: “A kako je smeo sliku da iznese iz naše zemlje bez moje saglasnosti?”

(Izvor: Telegraf / Opanak)