Ukrajinske vlasti nude 100.000 dolara svakome ko im dovede bivšeg agenta FSB i jednog od glavnih proruskih separatista u Ukrajini Igora Girkina Strelkova.
Strelkov je nestao sa Telegrama, a poslednji put je objavio neke sadržaje 10. oktobra. On je navodno pod istragom Kremlja zbog „diskreditacije ruske vojske“. U savetu je na ruskim Telegram kanalima objavljena fotografija Strelkova u vojnoj opremi kako pozira sa suprugom uz zanimljiv dodatak – poslat je na front.
Strelkov, ali i još neki drugi vojni blogeri koji uglavnom podržavaju rusku invaziju na Ukrajinu, poslednjih meseci su izuzetno kritični prema tome kako se njome upravlja, glasno prozivajući ruske generale i oficire za sve češće neuspehe na bojnom polju. Kako prenosi ruski nezavisni portal Meduza, glavnokomandujući ruskih oružanih snaga general Valerij Gerasimov lično je naredio državnom regulatoru da započne istragu o najistaknutijim vojnim izveštačima, poput Strelkova.
Ko je Strelkov?
Kada je počelo strašno krvoproliće u Ukrajini, Strelkov je bio zadovoljan kako su se stvari odvijale – jer je to čovek koji je odigrao veliku ulogu u početku sukoba 2014. godine, pisao je u martu novinar i komentator Blumberga Leonid Beršidski.
“Malo ljudi u Ukrajini je tako omraženo kao Strelkov (više voli da ga nazivaju ratnim imenom nego pravim). U aprilu 2014, nakon što je privremena ukrajinska vlada rekla da će poslati trupe da uguše pobunu proruskih separatista u istočnoj Ukrajini, Strelkov je sa još 50 drugih prešao rusko-ukrajinsku granicu i izazvao dovoljno haosa da uvuče rusku vojsku u sukob koji je Vladimir Putin do sada izbegavao. Te 2014. je umalo naterao Putina da uradi ovo što sada radi, ali Kremlj nije zahvalio Strelkovu na tome, već je bio marginalizovan, zbog čega je postao veoma ogorčen.
I dok se na Putina gledalo kao na lukavog, modernog moćnog čoveka koji je više zainteresovan za sopstveno samoodržanje i dalje bogaćenje svoje klike od bilo koje ideologije, Strelkov je, naprotiv, verovao u romantizovanu verziju Ruske imperije koja, u stvari, nikada nije postojala van nostalgične, pseudoistorijske literature.
Putin je nastavio da gradi birokratsku, a potom i političku karijeru, dok se Strelkov iz hobija bavio rekonstrukcijom istorijskih bitaka i borio se kao dobrovoljac u Pridnjestrovlju i bivšoj Jugoslaviji. Pa ipak, 2022. Putin je postao toliko opsednut istorijom da o malo čemu drugom može da priča. U velikoj meri je usvojio Strelkovljev pogled na svet, a odbacio njegov cinizam i pragmatizam u ime svojevrsnog ubojitog idealizma.
“Više puta sam pisao da predsednik sedi na dve stolice koje se postepeno razmiču ispod njegove zadnjice“, napisao je Strelkov ubrzo nakon početka ruske invazije u postu na Telegramu.
Kada je Strelkovljeva mala grupa boraca, uz finansijsku podršku bogatog nacionaliste Konstantina Malofejeva, preuzela kontrolu nad ukrajinskim gradom Slavjanskom 2014. godine, on je postao magnet za lokalne separatiste, istomišljenike ruske dobrovoljce i obučene vojnike koji su postali plaćenici. Strelkov se ubrzo popeo na funkciju “ministra odbrane“ samoproglašene Donjecke Republike i komandovao je određenom vojnom silom.
Kada je regularna ukrajinska vojska sustigla i istisnula Strelkovljeve borce, Rusija je primenila taktiku koja im dobro služi u sadašnjem sukobu: povela je pobunjeničke armije u grad Donjeck, gde su u uličnim borbama Ukrajincima naneli znatne gubitke. Putin je nevoljno poslao ruske snage da podrže separatiste – njihov eventualni poraz uzdrmao bi Putinovu ogromnu popularnost i euforiju koja je zavladala među Rusima nakon aneksije Krima.
Bio je previše odvratan čak i za Putina
Međutim, Strelkov je previše beskompromisan, pa čak i odvratna figura da bi Putin mogao da ga podrži ili čak toleriše. On je smenjen sa mesta “ministra” u avgustu 2014, kada je Putinov saradnik Vladislav Surkov postao upravnik separatističkih “narodnih republika” sa instrukcijama da ih učine što nezavisnijim, kako bi što manje koštale Rusiju.
Putin je, izgleda, bio zainteresovan da smanji sve moguće vrste troškova, uključujući i one za spoljnu politiku. Želeo je sporazum sa Zapadom, a dobio ga je u vidu Sporazuma u Minsku 2014. i 2015. godine, uz posredovanje šefova Nemačke i Francuske.
“Najveća tragedija naroda Donbasa je to što odluke referenduma Republike Donjeck i Luganska nisu odmah prihvaćene od strane Rusije, kao što je to bio slučaj sa referendumom na Krimu“, rekao je Strelkov tada u intervjuu, žaleći se na to da Kremlj ne deli njegov entuzijazam za dalje vojne akcije. “Nisu ni pomislili da bi njihov uspon mogao da se završi na tako sraman način kao što je postizanje sporazuma u Minsku.”
Osam godina kasnije, Putin je odustao od Minska i priznao ‘narodne republike’, kao da su molbe Igora Strelkova tek tada naišle na odgovor.
Ali vremensko kašnjenje u prihvatanju saveta Strelkova izgleda da šteti Putinu – osvajaču. Na primer, bivši “ministar odbrane“ nikada ne bi savetovao ruskom diktatoru da tako olako izvrši invaziju na Ukrajinu: dobro je znao iz svojih preostalih izvora u separatističkim regionima da su Ukrajinci sada mnogo bolje pripremljeni za otpor nego pre osam godina.
Zbog toga često vrlo sarkastično kritikuje rusko planiranje invazije. Odgovarajući na tvrdnju ruskog Generalštaba da Rusija nikada nije planirala da napadne glavne ukrajinske gradove, Strelkov je napisao: “Slažem se: samo su planirali da zauzmu Harkov, Černigov, Kijev… ceo spisak. Okupacija je propala, ali oni zaista nisu planirali juriš – pa nisu okupili potrebne snage.’
Egzistencijalni rat do smrti
Šta bi Strelkov uradio drugačije? Prvo bi odustao od zvaničnog pretvaranja i naziva „specijalne vojne operacije“ i počeo da koristi reč „rat“. Nema više govora o ‘demilitarizaciji i denacifikaciji’. Umesto toga, ovo je egzistencijalni rat do smrti. Takav okvir bi, smatra Strelkov, omogućio mobilizaciju mnogo veće vojne sile potrebne za osvajanje i držanje Ukrajine.
On bi povukao zvanično priznanje ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i njegove vlade u celini i proglasio je otvorenu igru. Uložio bi sve da ostvari totalnu pobedu, jer je jedina alternativa totalni poraz. Strelkov veruje da će Putin u jednom trenutku doći do istih zaključaka na svoj uobičajeni zaobilazni način – baš kao što je u februaru došao do zaključka o neizbežnosti invazije.
Ako ima logike u Putinovim nedavnim postupcima, to je, na kraju krajeva, izvrnuta logika Strelkova — logika imperije ili smrti. Još jedna veza između njih dvoje je ratni zločin: holandske vlasti traže Strelkova zbog njegove navodne uloge u obaranju malezijskog aviona iznad istočne Ukrajine 2014. godine, a Putin nikada neće biti siguran od krivičnog gonjenja za skoro potpuno uništenje ukrajinskog gradovi kao što su Mariupolj i Volnovaha.
Ako Putin izgubi rat, prestaće i relativna bezbednost Strelkova u Moskvi. Za bivšeg „ministra odbrane“ poraz nije apstraktan pojam – za njega je to egzistencijalna pretnja. Isto važi i za Putina.
“Dok sam površno čitao ljutite Strelkovljeve komentare, voleo bih da sam ranije obraćao više pažnje na njegovo lutanje. Voleo bih da sam primetio jasnu vezu između njegovih ideja i Putinove rastuće opsesije istorijom; između Strelkovljevog insistiranja da se sam naziv ‘Ukrajina’ ukine i zameni imenom Male Rusije i Putinovog prezira prema Ukrajincima kao narodu.
Da sam primetio koliko su bliska uverenja ova dva čoveka, ne bih pogrešno procenio Putinovu rešenost da uništi dve zemlje – susednu i svoju i moju u ime lažnog čitanja istorije. Bojim se da sada diktatoru više nema povratka: on mora da ode tamo gde ga je Strelkov čekao sve ove godine. A čak i ako na tom putu bude izvesnih pobeda, ovaj put zapravo vodi do najgoreg poraza”, piše Leonid Beršidski.
(Izvor: Mondo)