Černobilj je sinonim za nuklearnu katastrofu, ali malo ko zna sa strahotu koja se desila 30. 09. 1999. godine u Japanu.
Zbog ljudske greške Hisaši Ouči je uzeo dvostruko veću smrtonosnu dozu zračenja, a onda je molio Boga da umre…
Hisaši Ouči, Rođen 1965. godine, počeo je da radi u sektoru nuklearne energije u ključnom trenutku japanske istorije.
Samo četiri godine pre njegovog rođenja, Japanci su izgradili prvu komercijalnu nuklearnu elektranu, što je za zemlju bilo utoliko važnije jer je Japan imao malo prirodnih resursa i godinama zavisio od uvoza energije.
Nažalost, brzi razvoj nuklearne energije nije bio praćen brigom o bezbednosti na radu. Mladi Hisaši je to osetio na svojoj koži.
Nesreća se dogodila 30. septembra 1999. Hisaši je radio u JCO postrojenju za obogaćivanje uranijuma. To je višestepeni, komplikovan proces koji uključuje mešanje nekoliko sastojaka u pažljivo odmerenoj količini i vremenu.
Međutim, tog dana su nadzornici požurili radnike jer je kompanija imala zastoj u proizvodnji. Hisaši Ouči (35), Masato Šinohara i Jutaka Jokokava odlučili su da brzinski urade svoj deo posla.
Umesto da koriste automatske pumpe, odlučili su da sami sipaju uranil nitrat u rezervoar. Uradili su to bez ikakvog obezbeđenja.
Posle nekoliko minuta, uranijum je dostigao svoju kritičnu masu. Prostorija je eksplodirala plavim bljeskom, ukazujući da je došlo do nuklearne reakcije. Hisaši i Masato su stajali najbliže rezervoaru u trenutku eksplozije. Jutaka je sedeo za svojim stolom četiri metra dalje.
Efekti su bili trenutni. Prema Nauka Rocks-u, Japan je u to vreme ograničio izloženost radnika zračenju na 50 milisiverta godišnje; 8 siverta se smatralo smrtonosnom dozom. Jutaka je primio dozu od 3 siverta i preživeo.
Masato je primio dozu od 10 siverta, a Hisaši je primio dozu od 17 siverta. Za samo nekoliko sekundi Hisaši je počeo da se grči od bolova. Bio je u agoniji.
Kada je Hisaši odveden u Univerzitetsku bolnicu u Tokiju, lekari su bili šokirani. 35-godišnji tehničar uopšte nije imao leukocite u krvi. To je značilo da njegov imuni sistem nije radio.
Istovremeno, Hisašijevo celo telo bilo je prekriveno opekotinama od zračenja, a krv mu je tekla iz očiju.
Prvi dan lekari su se fokusirali prvenstveno na transfuziju kože i transfuziju krvi. Međutim, Hisašijevo telo je bilo toliko ozračeno da su se hromozomi pokvarili. Ćelije nisu mogle da se regenerišu, a rane nisu mogle da zarastu.
Hisaši je želeo da umre. „Ne mogu više da izdržim“, vikao bi kada neko uđe u njegovu sobu. „Ja nisam zamorče“, rekao je .
Međutim, njegova porodica nije ispoštovala njegovu želju i primorala je lekare da nastave eksperimentalni tretman.
Čak i kada je Hisašijeva koža počela da se otapa . Svaki dan mu je davano više od pet litara krvi; ponekad se koristilo i 10 litara.
Posle dva meseca u bolnici, Hisaši je doživeo srčani udar. Porodica je rekla lekarima da ga reanimiraju. Imao je tri srčana udara za sat vremena.
Hisaši je živeo još 24 dana. Konačno, posle 83 dana agonije, njegovo telo je odustalo i došlo je do srčanog zastoja i otkazivanja više organa. Hisaši Ouči je umro 21. decembra 1999. godine.
Hisaši Ouči nije bio jedina žrtva ove katastrofe. Njegov kolega, Masato Šinohara , borio se za njegov život sedam meseci.
U njegovom slučaju, presađivanje kože i transfuzije krvi takođe su bili neuspešni. Umro je od otkazivanja pluća i jetre 27. aprila 2000. Doktori su dokumentovali kako se njegovo stanje pogoršavalo.
Najstariji radnik Jutaka je preživeo. U oktobru 2000. godine izveden je pred sud zbog nemara. Maksimalna dozvoljena količina uranijuma u smeši bila je 2,4 kilograma; u trenutku reakcije u rezervoaru je bilo više od 16 kilograma.
JCO je morao da plati 121 milion dolara za namirenje 6.875 potraživanja stanovnika tog područja.
Tokom suđenja se pokazalo da kompanija nikada nije pregledala postrojenja tokom rada. Hisašijeva jeziva smrt navela je Japan da pooštri bezbednosne propise u nuklearnim elektranama.
(Stil)