Policija je pregledala svaki deo kraja gde je nestala, deponije gde su osumnjičeni za ubistvo priznali da su bacili detetovo telo, sela odakle su, bunare, puteve, šume, potoke, podzemne tunele, napuštene objekte. Dankinog tela nema.
Ubica se uvek vrati na mesto zločina – to je uradio i D.D. koji je bio suvozač, a posle udarca kolima je, kako je priznao, usmrtio dete davljenjem, bacio ga na deponiju, a onda se na istu vratio i uz pomoć brata premestio telo. On je hladnokrvno govorio o svim jezivim detaljima, a vozač u trenutku krivičnog dela, osumnjičeni S.J se brani ćutanjem.
Pored ogromnog saosećaja nad patnjom deteta i porodice sada, svi imamo brojna pitanja:
Šta su ubice uradile sa Dankinim telom? Da li protok vremena umanjuje šansu za pronalazak? Da li je brat osumnjičenog koji je umro u zatvoru pre tužilačkog ispitivanja odneo tajnu u grob?
Odgovore na ova i druga pitanja u emisiji Usijanje davali su: Vladimir Simidžija – sudski veštak, prof. dr Ivana Stašević Karličić – psihijatar, Ana Selak – advokat i Božidar Spasić – nekadašnji operativac SDB.
Simidžija je istakao da je večtačenje moguće tek nakon što se završi istraga.
– Mi veštaci kad se bavimo saobraćajnim veštačenjem tražimo nalaz i mišljenje. Kad imamo skup činjenica da na osnovu njih i materijalnih dokaza definišemo šta se tu dogodilo. U ovom slučaju još to nemamo jer istraga nije završena. Tek kada se završi možemo nešto da kažemo. Ali istraga može da traje i dva sata, a može i beskonačno dugo. Recimo ne pronađe se onaj koji je nestao i u tom slučaju postoje samo posredni dokazi. Moramo imate strpljenja i dozvoliti da nadležni organi radi svoj posao – rekao je Simidžija i dodao:
– Sa brzinom do 20 km na čas skoro da nema tragova na vozilu. Mogu da ostanu na tlu, ukoliko je neko povređen, ali ovde nemamo ništa od toga. Nemamo ni dokaz da je to tačno da je to vozilo udarilo devojčicu. U svakom slučaju brzina je bila mala i ubeđen sam da bi nakon udarca dete ostao živo.
Stašević kaže da se ljudi koji počine dela za koja se sumnjiče osumnjičeni za ubistvo Danke Ilić uglavnom podvode pod kategoriju poremećaja ličnosti što ne treba mešati sa duševnim oboljenjem:
– Najveći broj izvršilaca krivičnih dela se nalazi kategoriji ljudi sa poremećajem ličnosti. To nisu duševna oboljenja. Ovako bizaran i teška situacija odmah budu sumnju u mentalne smetnje, ali to stigmatizuje ljude koji ih imaju. Poremećaj ličnosti je karakterističan po tome što sve te crte koje ga karakterišu se forimraju celog života. U času kada jedan čovek odrasta i sazreva, u periodu adolescencije desi se iskakanje iz šina. Često stručnjaci za mentalno zdravje karakterišu osobe sa poremećajem ličnost kao stabilne u svojoj nestabilnosti.
Selak je konstatovala da priznanje zločina sa krivično-pravnog aspekta ne znači mnogo:
– Mi ne znamo u kom se procesnom trenutku tužilačka procedura nalazi. Ne znamo koliko je dokaza prikupljenjo. Možda postoje još neke kamere koje se prikupljaju, možda postoji još neko čitanje sa tog GPS signala. Tu postoje brojne činjenice na koje se čeka i koje određuju vreme koliko će trajati istraga i kada će to doći na sud – rekla je Selak i dodala:
– Mi se nalazimo u paradoksalnom trenutku. Tužilaštvo vodi istragu za teško ubistvo, a mi mi činjenično ne možemo da tvrdimo da je nestala Danka ubijena. Možemo da tvrdimo da je ona nestala. Da je dovoljno priznanje osumnjičenih i za sud i za tužilaštvo i za društvo onda država ne bi trošila svoje resurse i tužilačke i sudske nego bi ih osudila. Samo priznanje nije dovoljno. Čak ako bi do kraja sudskg postupka osumnjičeni tvrdili da su ubili nestalo dete sud bi morao da sprovede postupak do kraja. Uvek postoju sumnja da oni priznanjemo mogu da prikrivaju neko drugo delo. Istina je najmanje ono što osumnjičeni priznaju. Istinu će rasvetliti dokazi.
(Kurir)