Prvi svetski rat… Onaj u kom je Srbija izgubila oko 28% stanovništva i tako podnela najveću žrtvu od svih. A žrtve su bili obični ljudi, seljaci, koji su se borili i ginuli na boljnom polju, ali i ubijani zverski u kućama, na njivama…
Morili su ih i neprijatelji i zaraze, i glad i beda. Ali Srbija je pobedila. Ovo su samo tri kratke priče običnih ljudi koji su dobili rat i onih koji su izgubili najmilije, pa često i sve.
MILAN GAČIĆ – IZ RATA JE IZNEO SAMO GO ŽIVOT, IZGUBIO JE TRI BRATA, OCA, MAJKU…
Iz rata je izneo samo goli život. Izgubio je sve drugo zbog čega bi čovek imao volje i radosti da živi. Tri rođena brata poginula su mu na frontu, majka presvisla od tuge, otac poginuo na kućnom pragu, a dva strica izgubila glavu tamo negde u borbama oko Cera. Neprijatelji su kuću zapalili i Milan Gačić je samo jednom posle rata, tek 1924, svratio u svoju Ljuboviju da vidi zgarište očinskog doma i da upali voštanicu na grobu majke. I za svagda je napustio svoj rodni kraj. Zemlju ostavio rođacima i seljacima…
– To je bilo na Kajmakčalanu… Kad je naša četa uletela u rovove Osamnaestog puka, nastao je strašan krkljanac. Samo smo se raspoznavali po šapki i šlemu. Klanje na nož. Čišćenje rovova. Samo ga pipneš, pa osetiš da li je šapka, a ti udri. Ubijali smo se kao stoka. Bugari su imali svaki po dve čuturice špiritusa. Tu je sve bilo pobijeno… Oni pijani, pa navaljuju, psuju, urliču. Uništili smo im ceo puk – pričao je Gačić, koji se kasnije oženio i imao osmoro dece.
MILAN VUKAŠINOVIĆ – PREŽIVEO 64 RANE
Dok je on ležao pored mrtvog mladića, zasunula je nova granata i raznela mu nogu… Bile su 64 rane. Ozdravio je i ponovo otišao na front. Seća se kad je došao Božić i Rusi se na časak izmirili s Bugarima na frontu. Nosili su im hleb i davali suvih smokava.
– Hristos se rodi – vikali su jedni drugima.
– Uzmite hleba, Božić je.
Jeli su hleb zajedno, a sutradan ponovo su uhvatili puške da ubijaju jedni druge. Kad se vratio kući, otac nije bio živ. Ubili ga hajduci, dušmani. Pekli ga i tražili novac. Ni ženu nije zatekao. Umrla od gladi. Prozebao mališan skakutao je oko njega i jedva se prisećao da i on ima oca.
SOKA LOLIĆ – MAJKA JE GODINAMA ČEKALA SINA DOK JOJ SE ANĐEO NIJE JAVIO U SNU, PA JE UREDILA PRAZAN GROB
U selu Pričinoviću kod Prnjavora i stara Soka Lolić izašla je da sačeka ratnike. – Videste li gde mog Živadina? U susednoj kući slavio se praznik povratka. Paja Matić se vratio iz rata. I dve žene, majka i snaja, bojažljivo su ušle u susednu kuću koja je sijala od radosti.
– A moj Živadin? – Ostao je tamo, na Kajmakčalanu…
Starica se srušila od bola. Paja je odvezao znojavu vojničku maramu i otvorio zavežljaj. Zasijale su dve zlatne Karađorđeve zvezde s mačevima, epoletuške poginulog potporučnika, ruski Krst Svetog Đorđa, zlatna Obilićeva medalja za hrabrost i osvećeno Kosovo.
– Evo, najo, ovo je ostalo iza Živadina. Bio je najbolji među nama….
Minule su duge godine, ali ona je svakog jutra provirivala kroz tarabe, dizala svoju koščatu ruku iznad čela i gledala niz drum… A kada se starici jedne noći javio anđeo i kazao joj da je njen Živadin među dobrim dušama, ona se nekako smirila. Pa je onda u crkvi dala podušje za spas duše svoga prvenca i na groblju uredila grob u koji nikad nije sahranjeno njeno dete. Na belom čaršavu zlatom je izvezla reči koje su joj drugi napisali: „Živadin Lolić, poginuo na Kajmakčalanu 1916. godine“. Taj čaršav stavila je u hladnu grobnicu. Svakog leta o Vidovdanu ona kupi voštanicu pa zapali za pokoj duše…
*Iz knjige „Vitezi slobode“ Milana Šantića
(Izvor: Kurir)