Foto: Pixabay

Prenosimo priču staru nekoliko godina nepoznatog autora koja je poslednjih dana ponovno postala aktuelna te se širi društvenim mrežama. Priča je iz inostranstva i internetom se širi na engleskom jeziku.

Advertisements

U blizini stanice metroa sedi ženska osoba neodređene starosti. Kosa joj je čupava i prljava, glava tužno pognuta. Sedi na prljavom podu, a pokraj nje stoji torba u koju ljudi ubacuju novac. Na njenim je rukama usnulo dvogodišnje dete. Ima prljavu kapu i odeću Mnogobrojni prolaznici će dati novac „Madoni s detetom“. Ljudi poput nas uvek žale manje srećne.

Advertisements

Spremni smo nesrećnicima dati poslednju košulju i novčić iz džepa ne razmišljajući dublje o toj temi. Pomaganje se čini kao dobra stvar. Prolazio sam pokraj prosjakinje mesec dana i nisam joj davao novac jer sam znao da se radi o bandi te da će novac koji prikupi završiti kod onih koji na tom području kontrolišu prosjake. A oni poseduju luksuznu imovinu i brojne automobile. Naravno, i prosjaci naveče nešto dobiju – bocu votke i kebab.

Mesec dana kasnije, dok sam hodao pokraj prosjaka, sinulo mi je! Stojim na prometnoj raskrsnici, gledam u dete odeveno u prljavu odeću kao i inače. Tada mi se učinilo da nešto nije u redu. Na prljavoj stanici podzemne železnice dete spava od jutra do večeri. Nikada ne plače ni ne vrišti, samo leži s glavom zabijenom u krilo svoje majke.

Advertisements
Loading...

Zašto sve vreme spava?!

Ima li iko od vas čitatelja decu? Sećate li se koliko su spavali u dobi od godine, dve ili tri? Sat, dva, najviše tri poslepodnevnog dremeža (ne u komadu) i opet u akciju. Čitav mesec, koliko sam onuda prolazio, nisam to dete video budno! Pogledao sam u malenog čoveka, zatim u majku, prosjakinju i moja je sumnja narasla.

„Zašto sve vreme spava?“, pitao sam buljeći u dete. Prosjakinja se pravila da me ne čuje. Spustila je pogled i sakrila glavu iza okovratnika otrcane jakne. Ponovio sam pitanje. Tada je podigla pogled i iziritirano se zagledala negde iza mojih leđa. Njen je pogled izgledao kao da je biće s druge planete. „Odjebi!“, promrmljala je. „Zašto spava?'“, sada sam već gotovo vikao.

Advertisements
Advertisements

Zatim me neko uhvatio za rame. Okrenuo sam se i ugledao starca koji mi je s neodobravanjem rekao: „Šta želiš od nje? Ne vidiš li kako joj je teško u životu?“. Izvadio je nekoliko novčića iz džepa i ubacio ih u njenu torbu. Prosjakinja je rukom napravila znak krsta s poniznim i tužnim izrazom lica. Čovek je otišao te će kod kuće verovatno pričati kako je obranio jadnu prosjakinju od bezdušnog čoveka u metrou.

„Deca su na heroinu ili votki da ne urlaju“

Sledećeg sam dana nazvao prijatelja. Smešan je to lik s očima poput maslina, romske nacionalnosti. Završio je tri i po godine škole. Usprkos nedostatku obrazovanja, gradom se kreće u skupim stranim automobilima i živi u „malenoj“ kući s bezbroj prozora i balkona. Od njega sam uspeo da saznam da je taj biznis, uprkos naoko spontanom delovanju, vrlo organizovan, a nadgledaju ga organizovane bande prosjaka. Deca koja se koriste su „unajmljena“ od porodica alkoholičara, ili jednostavno ukradena.

Advertisements
Loading...

Trebao mi je odgovor na pitanje – zašto je dete spavalo? I dobio sam ga. Moj prijatelj Cigo je najnormalnijim, mirnim glasom, kao da čita vremensku prognozu, rekao nešto što me potpuno zapanjilo: „Na heroinu su, ili votki“. Nisam mogao doći sebi. „Ko je na heroinu i votki?“. „Dete, da ne urla. Žena s njim sedi ceo dan, zamisli kako je malome dosadno.“

Advertisements

Kako bi dete spavalo, „nafilaju“ ga drogom ili votkom. Naravno, dečja se tela ne mogu nositi s takvim šokom pa često umiru. Što je najgore, ponekad preminu tokom „radnog dana“. A imaginarna majka mora držati mrtvo dete na rukama do večeri. To su pravila. A prolaznici će ubacivati novčiće, verujući da su moralni, pomažući „samo majci“.

Borba s vetrenjačama

Advertisements

Sledećeg sam dana prošao istom stanicom. Odlučio sam da se predstavim kao novinar i pripremio na ozbiljan razgovor. Međutim, razgovor nije uspeo. Dogodilo se sledeće: Žena je sedela na podu i u rukama držala dete. Pitao sam je za detetove dokumente i, još važnije, gde je jučerašnje dete. Jednostavno me ignorisala. Moja pitanja nisu ignorisali ostali prolaznici. Rekli su mi da ni sam pri sebi jer sam vikao na jadnu prosjakinju s detetom. Sve u svemu, nečasno sam izveden iz podzemne železnice.

Jedino što mi je preostalo bilo je da nazovem policiju. Kada je stigla, prosjakinja s detetom je nestala, a meni je došlo do mozga da se zapravo borim s vetrenjačama. Kada u podzemnoj železnici vidite ženu s detetom koja prosi, razmislite pre nego što joj date novac. Razimislite o tome da bi, da nema stotine i hiljadu prolaznika koji joj daju novac, posao poput ovoga propao. Taj biznis bi trebao da umre, a ne dete opijeno votkom ili drogom. Ne gledajte s ljubavlju na usnulo dete, već sa – užasom.

(Izvor: Espreso / Index)