U Srbiji, konkretno, oko 2.000 ljudi čeka transplantaciju bubrega, a sistem je takav da se, kada organ postane dostupan, prvo pozivaju osobe koje su najviše vremena provele na dijalizi.
Organi se presađuju od osobe koja je doživela moždanu smrt, koja je nepovratna, nakon čega lekari razgovaraju sa porodicom preminulog pacijenta sa ciljem dobijanja saglasnosti za transplantaciju organa od preminulog lica.
Donorske kartice su važile do donošenja Zakona o presađivanju ljudskih organa, danas je situacija drugačije. U Zakonu o presađivanju ljudskih organa navodi se, u odredbama koje su dodate i izmenjene, da se „ljudski organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja samo ako se to lice za života nije protivilo darivanju usmeno ili u pismenom obliku.
Prof. dr Zoran Kovacević, nefrolog, i Ivana Jović, koja je nakon 3 godine borbe dobila novi organ, gostovali su u emisiji Puls Srbije gde su govorili o problemu transplantacije organa.
– Ljudi su po starom zakonu mogli da odu kod svog izabranog lekara i da daju potpis da ne žele da doniraju organe. To se slalo u Upravu za biomedicinu, koja je kapa svega. A direktor danas Uprave za biomedicinu je doktorka Aleksandra Valčić i to se tu registrovao. E sad oni traže registrator, to je 22.A, znači da bude jedinstven, koji neće da doniraju organe. Onda moraju da se menjaju još neki članovi, to je negde 5. maja predato Skupštini i još čekaju na to usvajanje. Ali to ne sprečava ljude da sada doniraju organe – rekao je Kovačević i dodao:
– Jedino što moram da kažem, meni je žao, ali to na žalost ne može. Onaj koji neće da donira organe, njemu treba zabraniti, ako se sutra razboli, da prima organe i da se stavlja na listu. Jer to je velika jedna sebičnost i jedan egoizam i prema tome možda govorim emotivno. Ali ako nećeš da doniraš organe drugima, ne daj Bože, u slučaju svoje moždane smrti, onda zašto bi ti bio na spisku, ako se razboliš?
Kovačević je otkrio i koliko smo imali transplantacija u Srbiji.
– Ministarstvo zdravlja i eksperti su pripremili taj zakon, znači rasprava se čeka u Skupštini, to će biti usvojeno. Ali to ne predstavlja nikakav problem da se rade i dalje kadaverične transportacije. Do ovoga meseca, mi smo imali 12 kadavera, znači bolesnika sa moždanom smrću, mrtvih ljudi da kažem. I imali smo negde oko 30 transplantacija. Od toga je bilo 21 transplatacija bubrega, 5 transplantacija srca i 4 transplatacije jetre. To sve u saglasnost sa članova porodice, koji su to morali da odobre. Bez toga ne može da se uzmu organi od kadavera, odnosno bolesnika koji se nalazi u moždanom smrti – rekao je Kovačević.
Jović je potom ispričala kako je nakon dve i po godine svoj život promenila u Minsku.
– Relativno dugo sam čekala na tu operaciju, dve i po godine, s obzirom na to da poznajem ljude koji su i po 40 godina na listi i na dializi. Jednostavno, to zavisi od više faktora. Naravno, pre svega od broja donora, ali i od krvne grupe, ali i od raznih drugih parametara. Ja sam uz pomoć građana Republike Srbije, medija, fondacije “Braća Karić”, uspela da skupim sredstva koje nisu ni bila mala, čak 100.000 evra i da se transplantiram u Belorusiji – rekla je Jović i dodala:
– Upravo zato, kroz udruženje “Donorstvo i herojstvo”, želimo da podignemo svest građana o važnosti ove teme. Da sa donosiocima odluka radimo na nacionalnoj kampanji, jer tema transplantacije mora da bude nacionalni prioritet i konstantno u fokusu javnosti. Neophodno da ljudi unutar svojih porodica razgovaraju i da se izjasne. Ako se danas, sutra desi, jednostavno odluka porodice mora da bude jednoglasna. Lekari ne mogu da pristupe u procesu ukoliko svi u porodici nisu saglasni i nemaju jednoglasnu odluku.
(Kurir)