Istraživanjem ovog fenomena mogli biste da se susretnete sa mnogo različitih uverenja
Za ljude koji nisu duboko verujući, koji ne posećuju često crkvu ili koji to čine, ali nisu do kraja upoznati sa običajima, molitvom, načinima na koji se oni upražnjavanju, ponekada se pojave pitanja kao na primer: Zašto se ljudi klanjaju ispred ikona dok se krste i šta uopšte to predstavlja?
Naše ljudske sklonisti, kao i naša uverenja često nas navode na izvođenje pogrešnih zaključaka, na sumanute ideje o značenju nekakvih običaja, kao i na iznošenje pretpostavki koje umeju da stvore konfuziju.
Jedno od takvih pitanja je i pitanje klanjanja pred ikonom.
Ukoliko ste potpuno izvan crkve, pravoslavnih običaja i hrišćanskog načina života takve stvari vrlo mogu da privuku pažnju i nateraju vas na promišljanje. Naročito ako ste savremen čovek, uronjen u svakodnevicu sa svim tehnološkim, modernim dostignućima koji određuju život u 21. veku.
Kakva uverenja vladaju?
Istraživanjem ovog fenomena mogli biste da se susretnete sa mnogo različitih uverenja.
Ima onih koji su ubeđeni kako je klanjanje ispred ikone stvar pomodarstva i pokušaja da se dokaže “intenzitet vere”. Neki su ubeđenja da ovaj običaj dolazi iz Bosne ili da je pak poreklom iz muslimanskih običaja.
– Spuštanje do zemlje u našoj veri se odnosi samo na klanjanje kada se pre Vaskrsa iznosi Plastanica koja predstavlja Isusov grob. E sada mislim da su neki ljudi to usvojili kao obavezno za sve obrede. Pevala sam u Crkvenom horu 12 godina pa znam – takođe je jedno od mišljenja.
Drugi tvrde kako je to običaj star već 800 godina i da se toliko dugo praktikuje na Hilandaru, te kako se kod nas to izgubilo s vremenom.
– Uticaj koji dolazi iz Ruske PC. Mi smo hrišćanstvo primili od grčkog sveta i naša patrijaršija je Carigradaka. Deo SPC poslednje dve decenije naginje Ruskoj Patrijaršiji i običaji dolaze odatle kao npr. i velika popularnost ruskih ikona u Srbiji iako je nama bliži gr-viz ikonopis – još jedno je u nizu tumačenja.
U nastavku slede mnogo tačniji i precizniji odgovori koji donekle pogađaju u suštinu ovog fenomena:
“Nas su tako učili u manastiru Ostrog. To se zove “malo metanije”, tj. mali poklon. Veliki poklon se retko vrši (nikad nedeljom) i podrazumeva kolena I celo do poda. Nije obavezno, već je po želji. Ja ga sama vršim, jer mi je nekako svečano…”
“To je mala metanija, što u prevodu znači pokajanje. I tim činom se klanjaš Bogu.To je previjanje tela i dodirivanje zemlje dok se krstiš. Koristi se prilikom ulaska u crkvu, celivanjem ikone i u toku službe. I daleko od toga da je to pokupljeno od muslimana.”
“Uticaj koji dolazi iz Ruske PC. Mi smo hrišćanstvo primili od grčkog sveta i naša patrijaršija je Carigradaka. Deo SPC poslednje dve decenije naginje Ruskoj Patrijaršiji i običaji dolaze odatle kao npr. i velika popularnost ruskih ikona u Srbiji iako je nama bliži gr-viz ikonopis.”
A šta zapravo taj pokolon znači?
Metanija (грч: μετάνοια) je pokajanje popraćeno zemnim poklonima, pa je otuda svaki oblik poklona poprimio naziv metanija. Činiti metanije, tj. metanisati, znači klanjati se, pokloniti se. Metaniji uvek predstoji i sledi osenjavanje krsnim znakom. Metanije su telesni izraz hrišćanske vere.
Postoje dve vrste metanije (verskog poklona):
Mala metanija – poklon telom od pojasa, kada se stojeći sagnete u struku tako da prstima ruke dodirnemo pod, i ponovo se uspravite. Ova vrsta metanije se čini često, prilikom celivanja ikona po ulasku u hram, a posle i tokom pogosluženja .
Velika metanija – potpuni poklon celim telom, kada klekenmo na oba kolena, stavimo obe ruke na pod, i čelom dodirnemo pod, nakon čega se ustaje.
Metanije su prisutne u svakodnevnom životu pravoslavnog vernika tokom cele godine, mada se u vreme velikih pokajničkih podviga tokom postova, a naročito Časnog posta, one umnožavaju, pogotovo velike metanije.
Preuzeti su iz vremena Starog Zaveta.
Još u vreme pre nove ere, jedne od izraza velike vere, pokajništva, ili uopšte postvanja, bili su i zemni pokloni – metanije.
(Espreso)