Običaji na Tucindan vode poreklo još od davnina.
Tucindan pada dva dana pre Božića. Toga dana tuče se, tačnije, ubija se prase božićnjarče za božićnu pečenicu, pa se taj dan zove Tucindan. Od imovinskog stanja i potrebe ukućana zavisi veličina pečenice – negde je to prasence, a negde celo svinjče.
Nekada se pečenica tukla, ubijala krušicom soli, a kasnije su počeli da je ubijaju ušicama sekire. Ubijeno ili samo ošamućeno prase se kolje i hvata mu se krv koja se meša sa mekinjama ili drugom stočnom hranom, pa se time hrani stoka da bi bila napredna i zdrava.
Negde se pored pečenice, obavezno za Božić kolje kokoška ili pevac i to na kućnom pragu. Kokoš pojedu svi ukućani, a perje se zakopa u mravinjak kako bi bilo perja kao mrava.
Prase ili svinjče kolju se u znak prinošenja žrtve višim silama, da bi stoka bila napredna, a petao ili kokoš se kolju za napredak pernate živine.
U narodu postoji verovanje da utroba pečenice pripremljene na Tucindan ima lekovita svojstva i da je valja stavljati na bolna mesta.
Na Tucindan ne valja tući decu ili da se deca međusobno tuku i svađaju, jer se veruje da će cele godine biti nevaljala i da će dobijati batine, ili biti bolešljiva. Ako neko nekog i slučajno udari, taj udareni mora brzo da izgovori: Ćiri, miri da imaš dvadesetčetiri.
(Kurir/Opanak)