Svaki put sam pokušavala da progutam njene otrovne strelice, pokušavajući da budem ljubazna, ali tog dana je nešto puklo u meni.
Za porodične odnose se kaže da su najvažniji, međutim oni su često i najkomplikovaniji, a pogotovo odnos između svekrve i snaje. Ispovest Ivane o njenom odnosu sa svekrvom Jasminom je čist primer upravo takvog jednog komplikovanog odnosa, a prenosimo vam je u celosti:
Svađa sa svekrvom
„Dosta je, Jasmina! Neću da te slušam kako govoriš da nisam dovoljno dobra za tvog sina! – viknula sam, glas mi je drhtao, ali nisam popustila. Jasmina je stajala na vratima naše dnevne sobe, prekrštenih ruku na grudima, sa prezirom u pogledu. Iza nje, moj muž Darko je ćutao, gledajući u pod, kao da se nada da će se sve rešiti samo od sebe.
Bila je to treća nedelja popodne zaredom da je došla nenajavljeno, sa istim žalbama: „Zašto ručak nije spreman? Zašto mala Hana još uvek nema kapu na glavi? Zašto ne možeš da napraviš sarmu kao ja?“ Svaki put sam teško gutala, pokušavajući da budem ljubazna, ali tog dana je nešto puklo u meni. „Izlazi iz moje kuće!“ rekla sam tiho, ali čvrsto. Jasmina me je pogledala kao da sam joj upravo zabila nož u leđa. Okrenula se i zalupila vrata.
Darko je ostao da sedi na kauču, „Znaš da si preterala?“ rekao je posle nekoliko minuta tišine. „Možda jesam, ali više ne mogu ovako da živim“, odgovorila sam. Suze su mi navrle na oči, ali nisam želela da plačem pred njim. „Svaki put kada dođe, osećam se kao gost u sopstvenoj kući. Nikada nisam dovoljno dobra za nju.“
Nisam mogla da spavam te noći. Razmišljala sam o svemu što sam prošla otkako sam se udala za Darka. Prva godina našeg braka bila je puna malih podbadanja: „Moja mama to radi ovako… Moja mama kaže da…“ U početku sam pokušavala da joj udovoljim, ali što sam se više trudila, postajala sam sve nesrećnija. Kada se Hana rodila, sve je postajalo još gore. Jasmina je dolazila svaki drugi dan, donosila je supe i savete, i osećala sam se kao da gubim kontrolu nad svojim životom.
Povratak kontrole u svom životu
Sledećeg dana sam rekla Darku: „Više ne želim da razgovaram sa tvojom mamom. Ako želiš da vidiš Hanu i mene, nemoj joj dozvoliti da dolazi dok smo ovde.“ Darko me je pogledao kao da sam poludela. „Ne možeš to od mene tražiti! Ona mi je majka!“
„A ja sam tvoja žena! Zar ne vidiš koliko me to uništava?“
Dani su prolazili u napetoj tišini. Darko je bio povučen, često je izlazio iz kuće bez reči. Jasmina nije zvala, nije dolazila. Prvi put posle dugo vremena osetila sam mir u svom domu. Hana je bila srećnija, imala sam više strpljenja za nju. Počela sam da kuvam šta mi se sviđa, da ukrašavam stan po svom ukusu, bez straha da će neko doći i reći da to nije dobro.
Jednog dana Darko se rano vratio kući s posla. Seo je za sto i rekao: „Razgovarao sam sa mamom. Kaže da si je povredila, ali da joj nedostaje Hana.“ Osetila sam knedlu u grlu. „I meni nedostaje mir u kući“, odgovorila sam.
„Možda bismo mogli da nađemo kompromis?“ tiho je upitao.
„Kompromis? Dakle, sve se vraća na staro?“
„Ne… Ali možda može da dođe kada nisi kod kuće? Ili možemo da vodimo Hanu kod nje?“
Nisam znala šta da kažem. Deo mene je želeo da popusti zbog Darka i Hane, ali drugi deo je znao da bi to značilo povratak starim navikama i gubitak sebe.
Prošlo je nekoliko nedelja bez ikakvog kontakta sa Jasminom. Darko ju je povremeno posećivao sa Hanom, ali ja nisam išla sa njima. U početku bi mi komšije govorile: „Šta si uradila svojoj svekrvi? Jadna žena stalno plače!“ Osećala sam se krivom, ali i s olakšanjem.
Susret i pomirenje
Jednog dana mi je zazvonio mobilni telefon. Bila je Jasmina. Nisam želela da se javim, ali nešto me je ipak nateralo da pritisnem zeleno dugme.
„Ivana… možemo li da razgovaramo?“
Njen glas je bio tih, isprekidan.
„O čemu?“
„O nama… O Hani… O svemu što se dogodilo.“
Dogovorile smo se da se nađemo u malom kafiću u centru grada. Kada sam stigla, ona je već sedela za stolom, nervozno vrteći šolju kafe.
„Znam da nisam bila fer prema tebi“, počela je. „Ali znaš… kada si celog života navikla da ti je sin potreban, teško je pustiti ga da ode drugoj ženi. Plašila sam se da ću ga izgubiti…“
Suze su joj se kotrljale niz obraze. Nisam znala šta da kažem.
„Nisam htela da budem zla… Samo… nisam znala kako drugačije da to uradim. Oprosti mi ako možeš.“
Osetila sam olakšanje, ali i tugu zbog svih propuštenih prilika da iskreno razgovaramo.
„I meni je bilo teško“, priznala sam. „Samo želim mir za svoju porodicu.“
Dogovorile smo se da pokušamo da izgradimo novi odnos – polako, bez pritiska ili očekivanja.
Danas, godinu dana kasnije, naš odnos nije savršen, ali više nema tenzija ni lažnih osmeha. Jasmina dolazi kada je pozovemo, poštuje moje granice i odluke o Hani. Darko i ja smo ponovo otkrili bliskost koju smo skoro izgubili.“
(Stil)