Sve molitve su snažne i donose spokoj vernicima, ali jedna ima posebnu snagu.
Tajna ove molitve i njene moći leži u ponavljanju i na taj se način koristi u ličnoj asketskoj praksi monaha i isposnika širom pravoslavnog sveta.
Isusova molitva
Tvrdi se da oni koji je izgovaraju otvaraju svoje srce Bogu, zbog čega se naziva i Molitvom srca. Veruje se da je upravo ovo molitva koju apostol Pavle zagovara u Novom zavetu kao “neprestanu molitvu”, mada se u naučnim krugovima smatra da je nastala u egipatskim pustinjama u 5. veku i da je tek postepeno na Istoku stekla ovu važnost koju ima danas.
Zvaničan naziv molitve je Isusova molitva i ona glasi:
“Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog“.
Praktikuje se na Svetoj gori
Njeno korišćenje je posebno često u isihazmu, pravoslavnoj monaškoj tradiciji koja je kao način života posebno zastupljena na Svetoj gori, a koja ukratko rečeno predstavlja potpuno okretanje čovekovoj unutrašnjosti koja se sjedinjuje sa Bogom putem vođenja punog crkvenog života i uzimanjem Svetih tajni.
Isusovu molitvu duhovnici obično ne savetuju običnim ljudima, bez pomoći nekoga ko je već u tome vešt i iskusan.
Pri višečasovnom i neprestanom ponavljanju ove kratke molitve koristi se brojanica, koja se smatra oruđem molitve, ali koja nije obavezna i više služi kao ispomoć onima koji su tek počeli da ulaze u taj mistični svet ili onima koji su slabi i lako gube koncentraciju. Prilikom ponavljanja Isusove molitve vernici se mogu i klanjati Bogu i krstiti.
Ovako duboko zalaženje u Isusovu molitvu duhovnici obično ne savetuju običnim ljudima, bez pomoći nekoga ko je već u tome vešt i iskusan, jer ima snažno dejstvo i nije svako sposoban da je izdrži.
(Espreso)