NADNICA ZA ŽIVOTNI ZAJ**: Šta reći o jadnicama, koje doje svoju decu od 50 godina!

FOTO: WIKIPEDIA

Treba li govoriti o jadnicima koji doje decu staru pedeset godina? Ili je ipak na tu temu sve rečeno, napisano, snimljeno?

Advertisements

Još jedna u nizu kontroverznih kolumni čuvene spisateljice Verdane Rudan, izazvala je buru kometara na mrežama. I ovoga puta, u svom već autentičnom stili, autorka govori o životnim pojavama na način na koji retko ko drugi čini.

„Posudi mi hiljadueura, hitno mi je, jesi kod kuće?“ Naravno da si kod kuće, uvek si kod kuće kad navršiš šezdeset plus, a korona oko tebe. Međutim, euri ti nisu kod kuće. Uz pomoć štapa vučeš se do autobusne stanice, ne želiš ušteđevinu da trošiš na taksi. Imaš „bebicu“ na pragu pedesete. Njoj uvek nešto treba.

Drndaš se u autobusu sa sebi sličnima. Meso Tvoga Mesa zivka svakih pet minuta, inače se čujete kad treba čuvati decu, psa odvesti veterinaru ili na šišanje. Autobus staje na svakoj stanici, vreme gmiže, dete ti je izvan sebe. Konačno si pred bankom. Meso čeka na ulazu. Usne ravna crta. Ipak, iz njih izleće rečenica: „Stara, kad već dižeš lovu, da ne putuješ nekoliko puta, digni pet hiljada eura.“

Advertisements

„Nemam toliko.“ „Jebote, imaš penziju, smeš ući u minus, ne moraš da podigneš eure, digni kune.“ Meso je ljuto. Ti si očajna. Na magnetnu rezonancu kolena čekaš godinu dana da ne bi trošila ušteđevinu. „ On i ja smo umorni. Kad ćeš sjahati? Je li ti ikad palo na pamet da mi ne moramo ovo da činimo za tebe? Sve smo ti dali…“ „Šta ti od mene očekuješ? Da vam sad, ovog trena, naručim čokoladnu tortu i preko nje šlagom ošinem HVALA?“

Da. Zašto dete na pragu pedesete pred bankom nisam tresnula štapom?

Plaćanja troškova lečenja ozleđivanja hladnim oružjem nekad voljenog bića manji su od doživotnog plaćanja činjenice da si pred pola veka krivom muškarcu raširila noge, pa onda iz sebe izbacila njegovu fotokopiju.

Ha! Koja zamena teza! Koje poricanje odgovornosti. Smemo li genetiku za sve optužiti? A koju sam ja ulogu igrala u ovoj priči? Ne, ne upotrebljavam štap. Ulazim u banku, dajem Mesu Svoga Mesa hiljadu eura. Tešim se. Neki stavljaju hipoteku na kuću da bi svom mesu kupili auto i platili skijanje. Ili mu daju kuću pa se pod stare dane odsele u podstanare. Kupe mu stan.

Advertisements

Nakon nekoliko meseci razmisliš o svemu. Imaš dete koje te u gotovo pola veka koliko ste skupa nikad nije pozvalo na kafu. Slušaš samo režanje, gledaš u širenje usta kad mu nešto treba, detetov osmeh nikad ne dosegne oči.

Pa popizdiš. „Alo“, urlaš u mobitel, beba ti se javi nakon stotog poziva. „Imaš tri minute, reci šta te muči, u gužvi sam.“ „Kad ćeš mi vratiti lovu?“ „Kad ću ti vratiti šta?“ „Lovu. Onih hiljadu eura.“ „A to. Stara, kuća ti gori? Treba ti za novi krov?“ Ipak, platilo je. Raticu po raticu. Jedan od mojih većih uspeha u životu.

Imam prijateljicu. Tu je negde oko četrdesete. Pokazala mi je kaput, denver plavi. Sanjam ga mesecima. „Mama mi ima rođendan. Rastegnula sam na deset rata. Neću ni osetiti.“ Cura mesečno zarađuje četiri hiljade kuna (oko 500 evra).

Čekaj malo. Ili su meni u porodilištu zamenili dete ili bih pod hitno trebala, još danas, sebi pucati u usta? Nema šanse. Kad se setim koliko bi love Meso Moje potrošilo na vatromet, prođe me volja. Pozivam taksi. Ako ste danas na Korzu, lako ćete me prepoznati. Šetam u blještavom plavom kaputu i razgledavam izloge. Uskoro mi je rođendan. Videla sam lude minđuše od belog zlata…

Advertisements

(izvor: Vedrana Rudan / Rudaninfo)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements