MARIJA MILOŠEVIĆ ĆUTALA SKORO 2 DECENIJE: Otkrila ko je čovek koji je najviše IZDAO i šta se ZAISTA desilo Slobodanu!

FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

Marija Milošević, ćerka bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, napustila je zemlju 2001. godine. Otišla je odmah nakon što je Milošević izručen Hagu, od tada živi u Crnoj Gori i prilično je, kako je jednom prilikom priznala, razočarana odnosom Srbije prema njenoj porodici, te zato ne namerava da više ikad dođe u Beograd. Ni za ovdašnje medije skoro da nije govorila.

Ipak, jednom je napravila presedan kada je 2019. godine odlučila da, u ekskluzivnom intervjuu za Kurir, govori o stvarima koje i dalje intrigiraju javnost – vremenu vlasti bračnog para Milošević-Marković, smrti svog oca, navodnom bogatstvu, te bivšim prijateljima, devedesetim godinama, 5. oktobru…

U jednom delu intervjua dotakla se toga šta se zapravo desilo sa njenim ocem, po njenoj verziji.

Govorili ste svojevremeno, tačnije 2001. godine, da je neko davao pet miliona dolara da vaš otac, bivši predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević, bude uhapšen i izručen Hagu…

Advertisements

– Nisam to ja rekla. O tome se pisalo mnogo. O tome je tadašnji američki ambasador Vilijam Montgomeri napisao i knjigu. Ukucajte u Gugl „pet miliona dolara za Slobodana Miloševića“ i izaći će vam mnogo rezultata, kao „hapšenje Miloševića DOS naplatio pet miliona dolara“, „za hapšenje Slobe uzeli 30 miliona dolara“, „zemunci hteli da Slobu prodaju za pet miliona dolara“…

Mislite da Milošević nije trebalo da se preda?

– Pa on nije uopšte uhapšen zbog Haga. Navodno je uhapšen zato što je novac od carine dao tekstilnim i metalskim radnicima, prema optužbama tadašnjeg upravnika carine Mihalja Kertesa. A tata je dobio garancije od Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića i Milana Milutinovića da neće biti izručen nijednom stranom sudu.

To je tako bilo. A onda je, negde u junu 2001, dobio optužnicu od haškog suda, koju nikada nije uzeo. Ostala je tamo da visi u beogradskom zatvoru kad su ga tog popodneva na srpski verski praznik Srbi kidnapovali i neustavno izručili haškom sudu.

Kada ste ga poslednji put videli, čuli? Šta vam je tada rekao?

– U petak uveče, 10. marta 2006. godine, čuli smo se. Rekao mi je: „Sutra ću ti se javiti ranije, jer je subota.“ Nije se javio (Milošević je umro 11. marta 2006, prim. nov.).

Da li i vi, kao i neki drugi, sumnjate u zvanične podatke o uzroku njegove smrti?

– Da.

Advertisements

Zašto?

– Sve u vezi s tim je vrlo sumnjivo, počev od toga da njegov tanjir nije smeo da se pomeša s drugim, iako je u svim tanjirima bila ista hrana, pa do toga da „te večeri nisu radile kamere“. Pre dve godine je objavljena knjiga „Anatomija sudskog ubistva“, koju je napisao profesor Vukašin Andrić. On je bio na čelu međunarodnog konzilijuma sastavljenog od lekara iz Srbije, Rusije i Francuske koji su 2005. godine pregledali tatu.

Čitao sam. Tu se tvrdi da je Milošević otrovan…

– Profesor Andrić u toj knjizi tvrdi da je tata otrovan droperidolom, lekom koji je anestetik i koji „može izazvati ozbiljan rizik od tahikardije i smrti. Droperidol se može dati pacijentu intravenozno, ali kako dolazi u ampulama, može se ukloniti vrh ampule i sipati u hranu. Droperidol vrlo brzo prodire kroz čitavo telo, treba mu manje od dva sata po nekim izveštajima“, piše u knjizi.

Takođe, „ako se tome doda neobjašnjivo dugo odlaganje dolaska mrtvozornika (šest sati čekanja) i još četiri sata do prebacivanja do mesta gde će biti sledećeg dana obavljena autopsija – kada se, dakle, sve te okolnosti uzmu u obzir, svaka razumna osoba bi se zapitala da li je ovakvo kašnjenje unapred smišljeno kako bi se inkriminisane supstance degradirale i nestale iz tela“, piše profesor Andrić.

A francuski vojni lekar, pukovnik Patrik Bario, kog Andrić citira u svojoj knjizi, između ostalog kaže: „Ovo je nesumnjivo sudsko ubistvo uz pomoć lekara, odnosno – medicinski potpomognuto sudsko ubistvo“. A da je droperidol bio prisutan, potvrđeno je tokom toksikoloških analiza urađenih u Institutu za sudsku medicinu Univerzitetske klinike u Bonu, a rezultat analiza je stigao tek dva meseca kasnije – 11. maja 2006. godine.

Jednom ste rekli da su Miloševićevi prijatelji i saradnici zapravo uglavnom bili „kukavice, koristoljubivi, nepošteni, dvolični, beskrupulozni prevaranti“, te da posle 5. oktobra 2000. nisu ni promenili ram na zidu, već su samo ugurali drugu sliku i ogradili se od njega govoreći da su ga jedva poznavali. Na koga tu mislite?

– Ne sećam se da sam to rekla, ali očito da jesam, jer liči na mene, a tako i mislim. Takvi su ljudi. Rade takve stvari. Sećam se kad krajem osamdesetih godina nije moglo da se hoda od pobacanih slika druga Tita, ramova i stakla svuda po hodnicima i stepeništu u zgradi „Politike“, gde sam tada radila. To mi je bilo potresno. Dakle, ljudi su, nažalost, mahom takvi.

Ostale su nedorečene i priče o tome gde ste vi bili tokom bombardovanja Srbije 1999. Je li tačno da ste bili u Africi?

– Klub se zvao „Košava“, a ne „Afrika“. Nalazio se u zgradi Bitefa. Sve vreme sam bila tamo sa ostalima s Košave koji su tamo želeli da budu od kada smo se iselili iz zgrade, koja je kasnije i bombardovana, a program smo emitovali s druge lokacije. A što se Afrike kao kontinenta tiče, tamo nikad nisam bila.

Advertisements

Na kraju, s ove distance, možete li reći ko vas je, posle svega, najviše razočarao?

– Nikola Antić. Moj bivši najbolji drug, kum, podstanar, po zanimanju ginekolog. Prevarant. Doduše, nije nikakva posebna umetnost prevariti najboljeg prijatelja, nekog bliskog, nekog ko ti veruje, ali jeste posebna prljavština.

A trebalo je da mi bude neki znak upozorenja to što se posle 5. oktobra nije javljao dve godine. Uplašio se. I brzo se zbližio s nekim ljudima iz DOS. Posle DOS, opet se brzo zbližio s ljudima iz SNS. Njemu je, u stvari, potpuno svejedno ko je na vlasti, samo mu je važno da je blizu vlasti. Doduše, ima takvih ljudi, ali ja nisam na vreme znala da je on takav.

Niti se bori za neku vlast, niti ga interesuje neka ideologija. Samo će se priključiti onima koji su se čvrsto ustalili na vlasti. Drug Tito je na Osmom kongresu Partije lepo rekao: „Nama u Partiji ne trebaju oni koji su u Partiju ušli iz nekih svojih interesa.“

(Izvor: Kurir)

Advertisements
Advertisements
Advertisements