Agnes Gonkha Bojakhiu rođena je 1910. godine u Skoplju, u siromašnom domaćinstvu. Kada joj je otac umro imala je samo osam godina. Utočište je našla u crkvi i sa samo 12 godina je odlučila da se zamonaši. Mi je danas znamo kao Majku Terezu, dobitnicu Nobelove nagrade i ženu koja je bila svetica.
Ali kako godine prolaze, sve više isplivavaju neki čudni detalji koji svedoče upravo suprotno. Do nas dolaze priče da je „svetica“ imala veoma tamnu stranu koja je bila pogubna za mnogo ljudi.
Evo o čemu se radi…
Naime, važila je priča da Majka Tereza ume da pregovara, tj. da promeni narativ. Što znači da je bila neka vrsta kriznog PR tima tadašnje crkve.
U prilog toj priči ide svedočenje o slučaju veličasnog Donalda MekGira koji je bio osumnjičen za zlostavljanje dečaka, gde je Majka Tereza garantovala za njega tvrdeći da on to ne radi, zbog čega je on još narednih deset godina zlostavljao decu da bi na kraju bio optužen za to zlodelo.
Prema optužbama u dokumentarcu, koji je emitovan na Ski Documentaries, Majka Tereza je prikrivala najgore ekscese Katoličke crkve i činilo se da je više privlače siromaštvo i agonija nego da zaista pomaže ljudima da ih pobegnu.
Katoličku crkvu je sve više tresao skandal o zlostavljanju dece, a Majka Tereza bi to rešavala ovako:
„Poslali bi je u gradove u kojima su otkriveni skandali“, objašnjava Meri koja je sa Majkom terezom radila preko 20 godina u jednom dokumentarcu. „Ona je imala moć da promeni narativ.“
„Osim toga ona je verovala da je dobro biti siromašan jer je Isus bio siromašan, što je bilo veoma šizofreno,“ ispričala je Meri.
Majka Tereza je govorila kako je Isus pričao sa njom i dao joj jasne instrukcije šta treba da radi:
„Trebalo je da napustim manastir i pomognem siromašnima. To je bilo naređenje,“ rekla je… Iako je dobila Nobelovu nagradu za sva „dobra dela“ koja je radila, oni koji su blisko sarađivali sa njom bili su šokirani onim što vide.
Britanski doktor Džek Preger je radio sa njenom dobrotvornom organizacijom i bio je obeshrabren prizorom:
„Monahinje nisu pružale odgovarajuću negu pacijentima. Igle su korišćene više puta i nisu bile sterilisane. Jednoj ženi sa opekotinama nisu dali lekove protiv bolova. Monahinje su morale da se bičuju, da nose lance sa šiljcima jer su verovale da će u patnji naći iskupljenje…Imale su novac da vode pristojnu bolnicu za siromašne, ali to nisu radile…“
Parola im je bila: „Molitvom ćemo ublažiti bol, ne lekovima…“ Bol nije bio samo nusproizvod njenog rada, već njegov sastavni deo.
(Stil)