MAFIJA JE HTELA DA ME UBIJE! Radoš Bajić zamalo izgubio glavu zbog DUGA OD 500.000$, a evo kako je VRATIO NOVAC

FOTO: PRINTSCREEN

Glumac i reditelj Radoš Bajić naredne godine obradovaće nas novim filmom i serijom „Heroji Halijarda“. Međutim, konačno je objavljena u izdanju „Službenog glasnika“ njegova autobiografija „Moj život – moja priča“

Advertisements

– Kao ni svaki živi stvor, ni ja ne znam šta me čeka u budućnosti koja je preda mnom. Jedino što znam je da će trajati mnogo kraće od života koji je iza mene. Takođe znam da je za šest i kusur decenija života, koliko sam pregurao, u ličnom i profesionalnom smislu ubedljivo najteži period mog života razdoblje od 1996. do 2006. godine.

Decenija pakla, izgona iz profesije, neizvesnosti, poslovnih sunovrata, strahova i velike bitke za opstanak moje porodice, u čijem središtu je bila borba za ozdravljenje moje supruge Milene, koja se u septembru 1995. suočila s karcinomom dojke i neizvesnim životnim perspektivama.

Početkom 1996. u najboljem životnom dobu za svakog čoveka, sa 43 godine, prav, zdrav i u najboljim godinama, sa zavidnim opusom od preko 80 uloga na filmu i televiziji, odlučujem da zauvek napustim profesiju i posao kojim sam se bavio, a koji u godinama razaranja, opšte propasti i raspada Jugoslavije, ratova, bede, siromaštva, strašnih socijalno-društvenih razlika, NATO bombardovanja, pada Miloševića i promena vlasti nikome nije bio ni potreban, ni važan. Za moju takvu odluku imao sam i veoma jasan, nedvosmislen i direktan povod…

Advertisements

Zov politike

– Kao naočit, omiljen u narodu i veoma popularan glumac, zapao sam za oko političkim mešetarima. Bilo je to vreme strašnih podela i raslojavanja srpskog društva, kojim je dominirala vladavina bračnog dvojca Milošević-Marković. Politika me nikada nije interesovala, ali su se političari oduvek interesovali za moje zdravlje i imali potrebu „da me vrbuju“ i vide u svojoj blizini. Moguće da takve ponude dobijaju i druge moje kolege jer vidim da mnogi ne odolevaju magičnoj slasti vlasti, ali ja sam, bez obzira na veoma primamljive ponude, ostao svoj i dosledan sebi…

Korpa koju sam dao Jugoslovenskoj levici i drugarici Mirjani Marković, koja je krajem devedesetih prošlog veka bila strah i trepet u Srbiji, koštala me je prekida karijere, izgona iz profesije i amputacije iz javnog života. Sreća je što u vreme terminalne metastaze režima Milošević-Marković nisam bio kažnjen fizički ili likvidacijom, što je u to vreme bila česta kazna za neposlušnike.

Umesto toga, promptno sam proteran iz profesije s nalogom da se moje ime precrta svuda gde god se pojavi. U bilo kojoj podeli za film ili u angažmanu na televiziji. Odatle decenijska rupa u mom profesionalnom radu – od 1996. do 2006.

Advertisements

Bez obzira na dramatični sunovrat te pogubne politike, koji je imao epilog 5. oktobra 2000, u turbulentnim vremenima koja će se nastaviti dolaskom „žutih“, željnih svega što donosi vlast, moje izgnanstvo iz profesije će se nastaviti i za vreme vladavine demokrata – još punih pet godina.

A sve je počelo jednog prolećnog dana 1996. godine, kada je u malu kancelariju, u kojoj je bila moja produkcija „Kvit podijum“, kurir doneo službeni koverat s pozivom da se javim na razgovor u bivšu zgradu CK Srbije na Novom Beogradu. Ne znajući ni ko me zove, ni zbog čega, u navedeno vreme ušao sam u zgradu koja je decenijama bila spomenik jednoumlja i sinonim komunističke diktature.

U dugačkoj kancelariji, nalik na onu iz Vajdinog filma „Čovek od mramora“, za velikim radnim stolom na kojem nije bilo nijednog papirića dočekao me je general u penziji Stevan Mirković, osnivač i visoki funkcioner Jugoslovenske levice. Visok, koščat, naočit i markantan čovek kratko ošišane sede kose – pravi vojnik.

Saopštio mi je informaciju zbog koje bi u tom trenutku ogroman broj ljudi doživeo ushićenje „da je na najvišem mestu odlučeno da se ja, Radoš Bajić, učlanim u JUL i da odmah budem imenovan na mesto koordinatora za kulturu u Direkciji Jugoslovenske levice u osnivanju“?! Kao da mi je neko stog sa senom sručio na glavu. Usiljeno sam se smeškao i zahvaljivao na ogromnom poverenju.

Advertisements

Dan-dva posle, javio sam generalu telefonom, i zahvaljujući se na ukazanoj časti, rekao da, nažalost, ne mogu da prihvatim ponuđenu čast i dužnost. Trudio sam se da objasnim zašto i mucajući odbio ono o čemu su mnogi tada mogli samo da sanjaju. A to su – moć, sila, privilegije, legitimacija DB, diplomatski pasoš, novac… I šta još sve ne. Ubrzo zatim, kao bumerang stigao je odgovor – direktno u glavu. Zapravo, kazna bez prava na žalbu.

JUL uzvraća udarac

Dva meseca kasnije reditelj, čije ima neću da pomenem, javio mi je da me je planirao za glavnu ulogu u svojoj seriji na RTS, da bi me nekoliko dana kasnije pozvao i rekao „da je kolegijum RTS bez obrazloženja skinuo moje ime sa kasting liste“. Pitao me je znam li ja zbog čega…

„Gde si to zabrljao?“ „Nemam pojma“, odgovorio sam mu, a zapravo sam znao da je moja egzekucija započela. Stavio sam prst na čelo i ubrzo doneo odluku da napustim profesiju, da ne čekam da mi na svakom koraku udaraju rampe.

Rešio sam da napustim glumu, producentski posao, scenaristički rad… Sve.. Da prestanem da dajem intervjue, da se slikam za novine. Sve što ima veze s glumom, scenom i publikom.

A šta sam drugo mogao? Da se pretvorim u miša koji će da bude nevidljiv, da grickam ako nešto padne s glavnog stola i da se nadam nečijoj milostinji. Ojačan snažnom podrškom moje Milene, s kojom sam navikao da delim dobro i zlo, odlučio sam da nestanem. Nigde me nije bilo čitavu deceniju.

Moj agrobiznis

Umesto da glumim, tih dramatičnih deset godina gajio sam višnje, podizao zasade loznih kalemova, prodavao semenski kukuruz, bavio se poljoprivredom i preživljavao od trgovine i uvoza veštačkih đubriva.

Posle 20 godina permanentno uzlazne karijere, 1996-2006, pojavio sam se samo u dva filma, i to sa dve nezapažene epizodne uloge – 1999. u autorskom filmu „Belo odelo“ mog klasića Lazara Ristovskog i 2002. godine u ulozi policijskog inspektora u filmu „Država mrtvih“ Živojina Pavlovića, a u kojem sam imao jednu rečenicu. I to je bilo sve.

U mom spoljnotrgovinskom biznisu nekoliko godina sam radio solidno, nekada vrlo dobro, a nekada čak izuzetno uspešno… Toliko da sam zasmetao krupnim igračima koji su u to vreme kontrolisali tržište agrokompleksa u Srbiji.

Da bi me eliminisali kao jednog od najvećih uvoznika veštačkih đubriva iz Rusije, Rumunije i Austrije, u aprilu 2004. smestili su mi aferu sa ciljem da me kompromituju.

Uz asistenciju korumpiranih i za tu svrhu angažovanih policijskih najamnika, nije im bilo teško da izvedu prljavu operaciju mog javnog srozavanja jer mi je tog proleća kasnila isporuka UREE 46N, koju sam avansno platio partnerima u Rusiji. Da nesreća bude veća, brod mog veštačkog đubriva nikada nije ni stigao u Srbiju jer sam bio žrtva prevare ruskih partnera, teške više stotina hiljada dolara…

Put u Moskvu

Nažalost, kasno sam ukapirao fakat koji oduvek važi u trgovini s braćom Rusima, a koji je poražavajući. Da više od 70% prometa cementa, uglja, betonskog gvožđa, veštačkih đubriva i ostalih strateških sirovina koje Rusija izvozi i plasira po svetu kontroliše njihova mafija, koja je jedna od najmoćnijih i najstrašnijih u svetu.

A poznato je da ruska mafija ne likvidira dužnike, nadzire ih, neguje, čuva i pritiska da bi kad-tad naplatila potraživanja. Ali zato, gotovo po pravilu, likvidira svoje poverioce. Zašto da nekome duguju više od pola miliona dolara, kad mogu da ga pošalju u večna lovišta – i duga više nema. Danas, posle skoro dve decenije – teško mi je da poverujem da sam realno bio u takvoj opasnosti.

Poznavaoci prilika o pravilima i etičkim kodeksima ruske mafije me uveravaju da sam ostao živ isključivo zbog toga što sam bio ludo hrabar. Usudio sam se da sednem u avion i odem u Moskvu, da se raspitam „gde je moja roba i gde su moje pare“.

Danas znam da sam bio opserviran od operativaca FSB (Federalna služba bezbednosti), ali su me videli i bosovi mafije koji su zapravo bili moji pravi partneri, a da ja o tome nisam imao ni pojma. Od dve mogućnosti – da me likvidiraju u njihovom dvorištu ili da me trajno ostave na miru, oni su se, srećom, odlučili za ovo drugo.

Bankrot

Kad sam se vratio u Beograd, nekoliko meseci bio sam nadomak potpisa velikog poslovnog ugovora s partnerima iz Grčke koji bi me finansijski konsolidovao u potpunosti. Tragom te nade nekoliko puta sam s Milenom putovao u Atinu i bio gost u restoranima u kojima Grci bacaju cvetne latice i razbijaju tanjire kao ludi. Nažalost, i to se izjalovilo.

Uz pomoć uticajnih prijatelja, sreo sam se s jednim čovekom, čije ime ne znam, a koji je bio pukovnik DB. Ispričao sam mu sve o mom potraživanju u Rusiji, a on mi je rekao: „Budi srećan da si živ, imao si muda pa si otišao u Moskvu… a oni to cene… Čim su te pustili da se vratiš u Beograd, znači da te više neće dirati. Ali nemoj ni ti njih… Nemoj zvati, nemoj čeprkati… Zaboravi… I svoj novac i svoja potraživanja.“

Poslušao sam ga i tako se moja biznis karijera završila neslavno. Uz dugove koje sam namirivao poveriocima dugi niz godina. Do poslednje pare – da svakome mogu da pogledam u oči. Ipak, bog je bio na moj strani i sačuvao me je. Pomogao mi je da ne poludim i da se posle deset godina izgnanstva vratim profesiji. I to na velika vrata serijom „Selo gori, a baba se češlja“.

(Izvor: Kurir)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements