KRILA SAM TRUDNOĆU I ROĐENJE DETETA OD DIREKTORA I LJUDI NA POSLU: Evo zašto!

FOTO: PIXABAY

„Svi na poslu su znali da sam mama, jednostavno nisu imali pojma da san se pre šest meseci ponovo porodila, a zagazila sam duboko u laži da bih rizikovala da me sada uhvate.“

Advertisements

Sve sam savršeno tempirala. Moje četvorogodišnje dete je bilo na kauču i gledalo „Patrolne šape“, dok sam ja skakutala po kuhinji, uspavljujući svoje drugo dete. Imala sam tačno 15 minuta pre nego što počne video poziv. Trebalo je da uspavam bebu. Nisam smela da rizikujem da se začuje plač i da moram da objašnjavam buku šefovima i kolegama.

Svi na poslu su znali da sam mama; jednostavno nisu imali pojma da sam rodila drugo dete pre šest meseci – i previše sam duboko zagazila u laži da bih rizikovala da me sada uhvate.

Radila sam za gradsku agenciju kao izvođač radova, ali na daljinu – preko kompjutera ili online. Počelo je kao privreni, sezonski posao na jedno leto, ali kad se jesen zakotrljala, zadržali su me. Produžavali su moju „privremenu“ poziciju sve dok ona nije počela da prerasta u trajnu, umanjenu za bilo kakve beneficije ili plaćeno slobodno vreme. Tokom četiri godine koliko sam radila za njih, turdila sam se da postanem nezamenljiva. Ipak, nikada mi nisu ponudili stalno mesto, a ja sam bila previše uplašena da ga tražim.

Osećala sam se kao da sam ubola na lutriji „mama koja radi od kuće“ radeći na daljinu sa fleksibilnim rasporedom, pa sam se plašila da ne izgubim tu „sreću“.

Onda sam zatrudnela sa našim drugim detetom. Nakon što je velika iscrpljenost u prvom tromesečju prošla i trudnoća ušla u fazu „vidljive“, jednostavno nisam znala kako da kažem ljudima na poslu. Da li su ovo bile vesti koje treba da kažem putem mejla? Koja je bila etika otkrivanja trudnoće na daljinu? Počela sam da razmišljam da li treba da im uopšte kažem.

Pre nego što sam imala priliku da smislim kako da pretočim trunoću u razgovor, ponuđena mi je prilika da vodim projekat koji će započeti, pogađate, u nedelji mog termina. Ovo je bila ogromna prilika i odbijanje bi značilo odustajanje od povišice. Dakle, čak i bez razmišljanja o logistici kako bih to izvela, prihvatila sam projekat. Nakon što sam razgovarala sa svojim supervizorom, uzbuđenje zbog moje povišice počelo je da nestaje jer je počela da isplivava stvarnost onoga na šta sam se upravo obavezala.

Odlučila sam da im neću reći da ću imati još jednu beba.

Advertisements

Bila sam uplašena da neće poverovati da mogu da se nosim sa novorođenčetom i opterećenjem u isto vreme. Brinula sam se da će, ako im kažem da mogu biti u trudovima tokom prvih nekoliko dana projekta, ponuditi to nekom drugom. Znala sam da me ne mogu otpustiti jer sam bila trudna, ali to nije značilo da mi nisu mogli pasivno olakšati teret. Videla sam to i ranije – druge žene su propuštane u redu za unapređenje jer su se spremale da odu na porodiljsko odsustvo, ili su se tek vratile sa jednog. Osim toga, kao radnik po satu bez beneficija, to nije značilo plaćeno slobodno vreme, a novac nam je bio potreban, pa sam se obavezala da ću trudnoću držati u tajnosti.

Kad se moj muž te noći vratio kući s posla, rekla sam mu o svom planu. Mislio je da sam luda, ali navikao je da odgrizem više nego što sam mogla da sažvaćem, pa je znao bolje nego da me pokuša ubediti u suprotno.

„Verujem da će istina izaći na videlo, kad – tad,“ rekao je.

Ispostavilo se da je lako sakriti trudnoću kada radite na daljinu. Kako mi je stomak rastao, strateški sam postavljala kameru da ga sakrijem od pogleda. Kako se bližio termin porođaja, bilo je sve teže sakriti se. Sigurna sam da je moj tim verovatno pomislio, čoveče, udebljala se … dok su zurili u moje otečeno lice preko Zuma dok sam se svakih nekoliko sekundi borila da dođem do daha. Toliko sam puta razmišljlala o tome da im kažem, ali uspela sam u tome skoro devet meseci, a projekat koji sam vodila bio je pred pokretanjem. Bila sam predana laži i prošla sam tačku bez povratka. Bilo je slično kao kad zaboravite nečije ime, ali znate ih predugo da biste to priznali, pa se samo nadate da se to nikada neće saznati.

U jednom trenutku mi je sinulo da sam, iako sam bila veoma pažljiva da slučajno ne pominjem trudnoću tokom radnog poziva ili elektronske pošte, to raznosila po celom internetu preko svojih naloga na društvenim mrežama. Mahnito sam pretraživala sebe da vidim mogu li se na internetu pronaći neki dokazi o mojoj trudnoći.

Izbrisala sam svoje prezime iz biografije na Instagramu, listala svoje prijatelje kako bih se uverila da me niko čak ni izdaleka nije povezao sa poslodavcem i pratio me i nadala sam se najboljem. Tačno trideset i osme nedelje, moje telo je odlučilo da je vreme za porođaj. Na putu da budem indukovana, poslala sam mejl svom timu u kojem sam napisala da sam imala „porodičnih problema“ te da neću biti dostupna tokom tog dana. Nakon 15-časovne indukcije, rodila sam slatkog dečaka od 3 kilograma, a rupa koju sam sebi iskopala postala je mnogo dublja.

Kad se moj muž vratio na posao nakon prekratkog roditeljskog odsustva, kretala sam se dojeći novorođenče između sastanaka i brige o starijem sinu. Moja šefica i ja smo se godinama zbližavale, iako se nikada nismo lično srele, a često smo razmenjivale priče o našoj deci putem elektronske pošte. Bilo mi je toliko čudno da govorim o svom starijem sinu, a da ne pominjem da sada u porodici imam sasvim drugu osobu. Ali iako je projekat na kojem sam radila uveliko bio u toku i nisam više morala da brinem o tome da li ću propustiti prilike, zaključila sam da će pomisliti da sam luda što sam ovo pre svega čuvala u tajnosti.

Tri meseca nakon mog lutanja, stigla je korona, a stvari su se dodatno zakomplikovale. Škola mog starijeg sina se zatvorila, prvo na „samo dve nedelje …“, a zatim su se, slično mom privremenom ugovoru, stvari samo produžavale bez ikakvog razgovora o tome da li je to trajno. Elekstronska pošta između moje nadređene i mene postala je još ličnija dok smo delile borbe oko žongliranja u improvizovanim kućnim školovanjem i poslom. Rekla mi je duboko intimne stvari o svom životu i svojim borbama kao supruge, majke i zaposlene žene tokom pandemije. Dok sam držala svoju novorođenu bebu, pisala sam bez ikakvog pomena o njegovom prisustvu, osećala sam se kao užasna osoba jer nisam bila podjednako iskrena i otvorena s njom.

Advertisements

Razmišljala sam da joj samo kao onako uz put spomenem bebu, kao da je oduvek znala za njega. Možda bi se zabrinula što je, u svoj ludosti u poslednjih nekoliko meseci, zaboravila da imam bebu, obe to nikada više nebismo spomenule i mogla sam da se oslobodim krivice koja me grizla. Suzdržavala sam se od toga da joj to kažem, uglavnom zato što sam shvatila koliko je smešno što sam se čak osećala kao da za početak moram to držati u tajnosti.

To je postala šala među mojim prijateljima – moja skrivena beba. Neki od njih zaista nisu razumeli zašto sam ga čuvao u tajnosti, pitajući me „… jednostavno nisi htela da im kažeš ili …?“ Drugi su bili impresionirani što sam uspela da čuvam tako ogromnu tajnu tokom cele trudnoće i šest meseci što sam bila majka detetu koje nikada nisam pomenula. Moji ravnodušniji prijatelji su me ohrabrivali da priznam istinu, ali nakon svih ličnih poruka koje smo moja direktorka i ja razmenili o našim bednim životima, jednostavno nisam imala srca da priznam šta sam uradila.

Kada je moj projekat završen, otpušten sam i time pošteđen da moram priznati da sam krila bebu. Sada kada sam se malo udaljila od svega, shvatam koliko je tužno što sam se osećala kao da moram da se držim te laži. Uprkos zakonima koji štite trudnicu od otpuštanja ili diskriminacije, problem je i dalje prisutan.

Šta biste vi uradili na mom mestu?

(Izvor: Stil)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements