„KOSOVO OSTAJE U OKVIRU SRBIJE, ULAZIMO U EU 2008, STIŽU MILIJARDE“: Ljuba Šiptar otkrio šta mu je Đinđić rekao po povratku iz SAD

FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

Ljubomir Mihajlović, dugogodišnji direktor Komercijalne banke, u nastavku ispovesti za Kurir otkriva detalje razgovora s nekadašnjim premijerom Zoranom Đinđićem.

Advertisements

Čuveni Ljuba Šiptar prvi put govori o onome što mu je Đinđić rekao nakon povratka iz Amerike, a navodi i to da je nekadašnjeg premijera upozoravao na opasnost koja mu preti od određenih krugova. Takođe, iznosi i detalje razgovora tokom poslednje šetnje po Košutnjaku s nekadašnjim predsednikom Srbije Ivanom Stambolićem, koji je narednog jutra kidnapovan i ubijen.

Bili ste bliski s nekadašnjim premijerom Zoranom Đinđićem…

– Slušao me je kao oca. Takav intelektualac i takav vizionar će se teško ponoviti kod nas, neće se roditi više takav. U Nemačkoj su mu – pre nego što će postati premijer – rekli: „U Srbiji postoji jedna institucija i jedan čovek – Komercijalna banka i njen direktor“, rekli su mu da se konsultuje sa mnom oko važnih stvari.

Advertisements

Prvi put kad smo se sreli, rekao je da ćemo jedan drugog oslovljavati sa – šefe. Otkako je postao premijer, čuli smo se svakog dana, bar po triput, obavezno. Dan pre atentata sam bio u Budimpešti, ali sam slučajno isključio telefon.

Posle, kad sam došao kući, žena mi kaže da me je zvao i na fiksni 13 puta. Naše sekretarice su tog dana bile sve vreme u kontaktu.

Njegova sekretarica je u kalendar zapisala – što se posle moglo videti na nekim snimcima – da sutradan, čim premijer stigne u kabinet, odmah pozove mene da dođem. Ostala je tajna šta je tada hteo da mi kaže.

A šta je najveća tajna koju vam je otkrio Đinđić?

Advertisements

– Po povratku iz Amerike, gde se sastao s državnim vrhom, rekao mi je da je prošao kao niko nikad. Sve je tad jedino meni ispričao.

Amerikanci, rekao mi je, neće da se mešaju jer su bili inicijatori bombardovanja 1999. godine, ali su preduzeli sve mere preko Engleske, Danske, Belgije, Holandije, Francuske i Nemačke da Srbija, mimo svih protokola i pregovora, 2008. godine uđe u Evropsku uniju, zatim da se od 2008. do 2012. upumpa u razvoj Srbije 120 milijardi evra kako bi nadoknadili štetu od bombardovanja, i to 60 milijardi daje Evropa, a 60 milijardi Amerika.

Zatim mi je Đinđić rekao i ono što je ključno – Kosovo ostaje u okviru Srbije, neće se zvati pokrajina, već će se naći neki status, biće poludržava, sve će imati, samo neće imati vojsku, policiju, valutu i carinu.

Takođe, ideja je bila i da se u okviru našeg parlamenta formira jedno posebno veće koje će baviti samo Kosovom i Metohijom i koje će imati pravo da predlaže izmene i dopune zakona, da sugeriše šta Skupština Srbije treba da radi u vezi sa Kosovom, kako da se rešavaju problemi, kako da se poboljša odnos Srba i Albanaca, kako da se poboljša ekonomsko pitanje…

Advertisements

Je li on bio svestan opasnosti koja mu je pretila?

– Stalno smo ga upozoravali na opasnost, ali je verovao da ništa ne može da mu se dogodi. Govorio sam mu da se čuva, da mu pripremaju nešto, govorio sam mu da smeta određenim krugovima, upozoravao sam ga na „zemunce“… On je samo uzvraćao: „Ne, neće mene, ma ko će mene da ubije.“

Zanimljivo je da ste bili bliski i sa Ivanom Stambolićem, Miloševićevim najpre dobrim prijateljem, a potom i protivnikom. Bili ste poslednji čovek koji je pričao sa Stambolićem pre nego što će ga oteti i ubiti…

– Bili smo više nego braća. Zaposlio sam mu ćerku iako me je molio da to ne radim, jer ga, govorio mi je, službe prate, pa ću imati posledice od Miloševića. Nije me bilo briga, uradio sam to iz poštovanja prema njemu. I s velikim zadovoljstvom. Stambolić je, tvrdim vam, bio bolji političar od Miloševića, bio je vizionar. Imao je odlične odnose sa Albancima.

Vi tvrdite da bi Kosovo danas bilo srpsko samo da je Stambolić ostao na vlasti, da ga Milošević nije smenio krajem osamdesetih?

– Sto posto bi bilo u okviru Srbije.

Mislite da bi Stambolić 2000. godine pobedio Miloševića da se kandidovao na izborima, odnosno da pre toga nije kidnapovan?

– U subotu je kidnapovan, a mi smo Košutnjakom šetali u petak uveče. Šetali smo do jedanaest uveče, na rastanku mi je rekao: „Ljubo, sutra imam važan sastanak, DOS s Latinkom Perović hoće da me kandiduje da, umesto Vojislava Koštunice, budem protivkandidat Miloševiću na predsedničkim izborima. Spremam se da im sutra u 11 časova saopštim da to neću da prihvatim.

Jedna ćerka mi je navodno stradala u saobraćajnoj nesreći u Budvi, ali pouzdano znam da ju je ubio režim, hoću da mi druga ćerka i sin ostanu živi i zdravi.“ Sutradan je kidnapovan. Plakao sam kao dete kad sam čuo. A da se kandidovao za predsednika – pobedio bi Miloševića. Ivana su voleli ljudi.

Zašto je Vojislav Koštunica, koji pobeđuje Miloševića na predsedničkim izborima 2000. godine, skoro jedini istaknutiji političar s kojim niste imali dobru saradnju?

– Koštuničin DSS mi je tražio pare. Došao je kod mene njegov u to doba čovek od najvećeg poverenja i izneo zahtev da Komercijalna banka bude finansijer stranke. Rekao sam: „Napolje, ovo nije partijska banka.“ Izbacio sam ga, nisam hteo dalje da razgovaram. Inače, Koštunica je u jednom govoru rekao: „Lako je Đinđiću kad ima Ljubu Mihajlovića.“

Je li tačno da vam je Stane Dolanc, drugi čovek SFRJ, otkrio kako je izgledao poslednji susret Josipa Broza Tita i Jovanke Broz?

– Danas sam jedini živi čovek koji zna neke odnose između Tita i Jovanke. Dolanc mi je jednom u kafani ispričao da mu je Tito kad je – nekoliko meseci nakon što je bio razdvojen od Jovanke – krenuo svojim brodom „Galeb“ na put u Indoneziju, tražio da mu spremi 500.000 dolara u kešu.

Na to mu Dolanc kaže da mu ne treba toliki novac, jer ima sve obezbeđeno, ubeđivao ga dva-tri dana da mu ne treba, no Tito je i dalje zahtevao da mu se obezbedi ta suma. Taj novac je, zapravo, tokom te posete koristio da Jovanki kupi skupe poklone, sve najskuplje, bilo je tu bundi, nakita, svile i kadife… Kad su se vratili u Beograd, tražio je da se u Užičkoj napravi intimna večera za njih troje – Tita, Jovanku i Dolanca. I tako je i bilo.

Kad su došli tamo s darovima, on je s vrata počeo da joj pokazuje šta joj je sve doneo, ali Jovanka to nije htela ni da vidi, ona je s vrata bacala poklone, letelo je sve to po dvorištu okolo… Bila je strašno razočarana što su je razdvojili od Tita, što su je smestili u izolaciju. Dolanc kaže da je to bio poslednji susret Jovanke i Tita.

Ima priča da je Jovanka Broz u jednom trenutku počela mnogo da se meša u politiku…

– Pa Jovanka je došla u sukob s Titom zato što je u Hrvatskoj htela da formira pokrajinu Lika, Banija i Kordun, da ima isti status kao Vojvodina i Kosovo i Metohija. Celu akciju je vodila Jovanka sa 13 generala, s generalom Đokom Jovanićem na čelu. Pretili su i državnim udarom ako Tito to ne dozvoli, ako zbog toga ne promeni Ustav… Tito je rekao da ne dolazi u obzir i da o tome neće ni da razgovara.

O aferi koja je potresla državu posle promene vlasti

Za Komercijalnu banku se od kraja devedesetih vezuje afera s čuvanjem više od pola tone državnog heroina u trezoru. Deluje mi pomalo i neuverljivo vaša priča da niste znali šta je to tadašnji MUP smestio kod vas na čuvanje, da ste sve o tome, kako ste tvrdili, saznali tek iz medija…

– Nisam znao. Petnaest dana pre bombardovanja NATO je objavio ciljeve, a među prvim metama su bile zgrade MUP i saveznog SUP. Pošto su trezori banke koju sam vodio pravljeni po švajcarskom metodu, koji se smatra najbezbednijim i najčuvanijim, MUP je tražio da kod nas donese sve važno što je imao.

E, tu je bila spakovana i droga, ali mi to nismo znali, jer nismo kontrolisali šta je u paketima, nismo imali ni pravo da kontrolišemo, samo smo napravili zapisnik, odnosno popisali koliko je bilo paketa u kojima su oni spakovali sve to što su doneli. Kad je došla nova vlast, ministar policije Dušan Mihajlović i jedan načelnik iz DB su došli kod mene i rekli da će formirati komisiju da pregleda stvari iz MUP koje su kod nas u banci, da vide da li se slaže sa zapisnikom…

Onda su mi ubrzo rekli da je tu i droga i da će zbog toga da napadnu staru vlast. Predložio sam da policija ne dolazi u sedište banke u Svetog Save, gde su bili ti trezori, nego da prebacimo drogu u objekat banke u Svetogorskoj ulici. Tako je i bilo… Moja čuvena rečenica je – drogu je policija donela, policija je i odnela.

Veza s nekadašnjim šefom Udbe

Mihajlović je ispričao za Kurir i kako je dobio tablice koje je nekada koristio Aleksandar Ranković, prvi načelnik Ozne i Udbe i neko vreme drugi čovek SFRJ.

– Kada sam 1979. godine došao u Beograd, ovde je bilo moderno da se imaju četvorocifrene tablice na automobilu. Ko je to imao, bio je bog. Naravno da sam i ja hteo da ih imam. Tražim odmah od Dolanca da mi da četvorocifren broj. On naredi načelniku SUP da iz sefa izvadi tablice koje je imao Rankovićev automobil. Uzmem „mercedes“ i stavim te tablice – 1100. Dragan Džajić mi je posle nudio milion maraka za te tablice. Nisam dao. (smeh)

(Izvor: Kurir)

PODELI SA DRUGIMA!