Da li Srbi daju novac prosjacima i zašto, a kada to ne čine, otkrili su upravo oni.
Danas ne postoje najčešća mesta na kojima ljudi prose. Možete ih sresti na ulici, semaforima, u podzemnim prolazima, na šetalištima, ispred prodavnica i marketa, nevažno je. Među njima, u dosta slučajeva, možete videti i decu, a i sami ste svedoci da mnogi zatvore prozor od automobila bez ikakve pomisli da im uruče novac.
Neki od njih često nose natpise kojim prikazuju šta im se dogodilo, za šta traže novac i slično, a nije tajna da upravo to budi sumnju u svima nama. Da li se i vama nekad desilo da ne verujete prosjaku i da zbog toga ne želite da pomognete?
Koliko Srbi veruju ili ne, ako daju novac – zašto to rade i u kojim slučajevima nikako ne žele da pomognu, otkrili su upravo oni. Jedno pitanje na Reditu privuklo je dosta pažnje, a sve je počelo od jednog korisnika koji je napisao sledeće:
“Siguran sam da ste bar nekada prošli pored prosjaka. Ako ste iz većih gradova, verovatno svakodnevno. Da li im date novac i ako da – zašto i ako ne – zašto?”.
Usledili su brojni odgovori, a evo šta su ljudi napisali:
“Ne. Dolazi mali i traži novac. ‘Jesi gladan?’, ‘E jesam’. Dam mu iz mojih usta, rekoh ‘Evo ti, da podelimo’. Uzima mali. ‘A daj mi pare’. Tako da, taj mali nije ni bedan ni gladan nego ga neko tera to da radi. Žalim slučaj, ali ne”.
“U mom mestu su svi prosjaci deo organizovanog prosjačenja. Čak više i ne kriju. Nebrojano puta sam video kako vozilo sa drugog registarskog područja ujutru dovozi prosjake, a popodne ih odvozi. Ranije su se vrtela ista lica godinama, a sada ih menjaju sezonski, od dece do staraca. Ona dva beskućnika koje imamo u mestu i koji prose su mentalno obolele osobe. Tako da, pare ne dam”.
“Deci pare ne, kupim im ponekad da jedu jer uglavnom sede ispred pekara ili prodavnica – i mahom traže da jedu a ne pare. Uglavnom sačekam sa strane da vidim šta će da urade. Većina uglavnom je stvarno gladno. Matori prosjaci većinom alkosi, njih izbegavam. Babe i žene uglavnom rade to za nekog, tako da i njih izbegavam”.
“Ne dajem novac deci, samo odraslima. Takođe sam se par puta opekao kad mi je neki klinac ispred velikog marketa tražio da mu kupim da jede. Ja mu uzeo ne znam ni sam šta, nešto od fazon 150 dinara i dao mu, sedam u auto, vidim njega ulazi u prodavnicu. Nisam pridao značaj tome dok mu i drugi put nisam kupio nešto da jede i video ga da opet unosi to u prodavnicu. Pa još jednom kad mu je neko drugi kupio… Onda mi je kliknulo u glavi da možda unutra ima nekoga ko će da mu vrati pare za taj proizvod. Od tad mu nisam ništa davao”.
“Deci nikada, uglavnom starijim ljudima i to ne često koliko bih mogao. Nekako mi je više žao kada vidim starije ljude kako prose, a za decu uvek brinem da taj novac neće ići njima”.
“Stvar je u tome da dnevno sretnem 10 osoba koje traže novac od mene. Na osnovu čega da odlučim kome da dam novac, a kome ne? Naravno, ne mogu svima da pomognem. Pored toga, problem mora organizovano i sistemski da se rešava. Ovako kad dajemo po 10-20-100 dinara, samo krpimo rupe, ali se problem beskućnika i siromašnih ljudi ne rešava. Na neki uvrnuti način, produžujemo im patnju”.
“Novac nikad, ako traže hranu neku kupim im ako imam dovoljno para kod sebe, ali novac nikad, budući da su odlične šanse ili da ih neko tera to da rade ili da će potrošiti na neko sra*e čim ja okrenem leđa”.
“Radim u pešačkoj zoni u Beogradu, gde ima mnogo prosjaka. Dolazi tip koji svaki dan ukrupni 2.000 ili 3.000, kako kada, ali nikada manje od 2.000. Samo starijim licima dajem jer znam da ne mogu više da zarade novac”.
“Dajem samo uličnim sviračima, oni se bar na neki način trude da bi zaradili taj novac”.
“U 99% slučajeva ne, jer vidim da su to ‘ljudi sposobni za rad’ kojima je verovatno ovo lakše nego da odu negde i rade. Kome treba novac za osnovne potrebe, a sposoban je da radi, neka radi, za toliki novac uvek može da se nađe posao”.
“Dam kad nije alkos, prepoznam ja čoveka da li je dobar ili je folirant”.
“Sedim u kafiću sa društvom i prilazi mali i pita nas da li imamo novac da mu damo, ja mu kažem da nam je žao, ali nemamo. On nam je rekao, citiram: ‘Crkli svi dabogda'”.
“Dajem jer meni 100-200 dinara ne znači ništa, a nekome znači puno. Baš me briga šta rade sa tim novcem. I ja sam žickao na ulici, pa trošio na razne droge”.
(Izvor: Mondo)