Način na koji žive jedini Amiši u Srbiji mnogi ne mogu da shvate, a oni se strogo drže posebnih pravila.
Amiši važe za jedne od najzdravijih ljudi u Americi, a njihov način života mnogima je neshvatljiv. Izolovani su od modernog sveta, žive povučeno, skromno i mirno, a njihov stil života čini ih dugovečnim.
Porodica Amiša koja se pre nekoliko godina doslila u Srbiju iznenadila je naš narod svojim neobičnim stilom života. Naime, oni su se doselili u selo Mali Drenovac i jedini su Amiši u Srbiji.
Misle, izgledaju i oblače se drugačije. Žive bez struje i novih tehnologija. Nekima su interesantni, dok mnogi na ovakav život gledaju s predrasudama. Upoznajte Kristofera i Jovanu. Ništa nije teško, kad čovek zna – šta i zašto to želi. Oni nisu imali dilemu. Želeli su život na selu, u skladu sa verom i prirodom. Interesantno je da ne potiču iz porodice Amiša, već su se sami odlučili na takav život. Kristofer je godinama u Americi živeo u amiškoj zajednici.
“Ovde u Malom Drenovcu planiram da živim slično kao Amiši u Americi. Čuvam ovce, imam 40 komada, obradio sam 15 hektara. Naša vera je hrišćanstvo, žena ne sme da seče kosu, mora da nosi maramu, ne može da nosi pantalone kao muškarac. Mi nemamo ikone, slavu, mi samo slavimo Boga”, objašnjava Kristofer Petrović, piše RTS.
Kada je došao u Srbiju, upoznao je Jovanu, koja tada nije znala ništa o takvom načinu života.
“Mislim da je to nekako bilo usađeno od malih nogu. Ja sam oduvek želela da živim u porodici gde ima puno dece, da živim na selu, da imam svoje konje. Venčali smo se pre četiri godine, ali sam ja pet meseci pre toga krenula dublje da razmišljam o svemu tome. Nekako nisam mogla da živim dva života. Trebalo je da se odlučim ili za život na selu ili život u centru Vrnjačke Banje. Pitala sam se da li ću nekada želeti da se vratim. Samo sam presekla”, kaže Jovana Petrović.
Neki je osuđuju, neki ne. Najbitnije je, kažu, biti iskren prema sebi i drugima.
Odlika Amiša je da sami donose odluku da li će ostati u zajednici ili će možda kasnije napustiti zajednicu. Na pitanje kako vide budućnost svoje dece – da li će ih podržati šta god da odluče, Kristofer odgovara:
“Kada dete ima 18 godina, to je kraj. Ja imam 18 godina da ih učim, posle toga je gotovo”.
Nedostaje im zajednica, nekad su, kažu, pomalo usamljeni. Iskušenja će uvek biti, pa u šali, dodaju, i Amiši su samo ljudi, pa možda i oni negde greše.
(Stil/ RTS)