U retkim medicinskim situacijama, osoba može biti proglašena klinički mrtvom, a zatim se nekoliko trenutaka kasnije vratiti u život – bilo putem reanimacije ili pukim slučajem.
Nedavno je korisnik Reddita u/Aidanmartin3 pitao ljude koji su doživeli kliničku smrt da iz prve ruke podele svoje priče: „Ljudi koji su proglašeni mrtvima i reanimirani, kroz šta ste prošli mentalno dok su vas proglasili mrtvima?“
Odgovori su bili fascinantni i jezivi. Evo nekih od komentara sa najviše glasova:
1. „Jednom sam umro. Ne sećam se mnogo toga, osim što je postojao večni mrak koji je izgleda bio prijatan, ali sam takođe znao da je to kraj, pa je bolje da ne… ..
Ne znam, znao sam da ne bi trebalo da idem u mrak, bio sam u mraku, ali nije trebalo da uživam, jer ako bih to previše prihvatio, umro bih. … Bilo je to kao da zaspiš i da se nejasno sećaš sna kada se probudiš.”
2. „Moj brat je bio klinički mrtav 45 sekundi. Predozirao se Ksanakom. Iskustvo mu je promenilo život. Nikada više nije koristio drogu.
Rekao je da je video sebe iznad bolničkog kreveta i medicinske sestre kako rade. Rekao je dok je polako lebdeo kroz krov imao je miran osećaj bolji od bilo koje droge. On je rekao da se osećate oslobođenim od svake brige”.
3. “Umro sam od predoziranja na nekoliko minuta. Zaista nije bilo ničega. Samo crnilo i nejasan protok vremena. Bilo je to skoro kao da sam se probudio iz us*anog noćnog odmora i osećao se kao da me konj šutnuo u grudi.”
4. „Rekli su mi da sam bio mrtav tri minuta. Sećam se tih snimaka ljudi koji govore da su doživeli neku vrstu zagrobnog života, ali za mene je to bilo kao da spavam.
Probudio sam se, rekli su mi kako sam zamalo umro, ja rekao, ‘O da?’ Objasnili su mi gomilu stvari, a onda su mi ponudili sir sa roštilja… I Doritos bi ponovo umro, to je samo večni mrak, uopšte nije strašno.
5. “Moj tata je nakratko umro i rekao je da je otišao niz dugi hodnik do vrata. Kada je hteo da ih otvori, osetio je da je uvučen u svoje telo.”
6. “Ne sećam se ničega od tog celog dana. Desilo se jedno popodne. Jedino čega se sećam je da sam se dva dana kasnije probudio u bolnici od iznenađene medicinske sestre. Ispostavilo se da su mislili da ću biti u komi.”
7. „Anafilaktička reakcija na već smrtonosni ubod meduze irukandži. Procesuirao sam. Video sam ovo belo svetlo i mogao sam da vidim sebe kako ‘lebdim nagore’.
Video sam svoju porodicu i doktore i medicinske sestre koji su brinuli o meni i vratili su se u jake bolove.
8. “Moj prijatelj je proglašen mrtvim oko šest puta, verujem, ali mi je ispričao samo dva iskustva. 1) Samo čisto crnilo u praznom prostoru. 2) Njihov deda im je rekao da se vrate.”
9. „Dok se moja porodica opraštala od mene, sećam se da sam video tri čoveka iz senke na dnu bolničkog kreveta. Misleći da je to porodica, pitao sam ‘Ko su oni?’
Majka mi je rekla da su to bili anđeli, ali sam ih tamo doživljavao kao svoje mrtve rođake da me odvedu na drugu stranu. Još sam ovde!”
10. “Ne sećam se nijednog od njih. Tri puta su me proglašavali mrtvim i ni jednom se nisam setio ničega tokom smrti.”
11. „Imao sam oko 5 godina kada sam skoro iznutra iskrvario od lošeg virusa. Doživeo sam ono što sam mogao da opišem samo kao možda neki čudan lim između raja.
Čudno je jer mislim da nisam ni imao koncept raja u tom trenutku, osim ako je to bilo nešto što sam video u crtanom filmu. Ali to mi je bio dokaz da život posle smrti postoji”
12. „Osećao sam se kao snimak mog tela bezbednosne kamere iz trećeg lica, zatim polako zumirao i podigao se, osećao sam se stvarno, stvarno hladno i onda sam počeo da čujem zaista glasne zvukove kuckanja i probudio sam se u kolima hitne pomoći uz zvuk kolica poskakivajući po grubom putu. Bilo je nadrealno. Od tada se nisam plašio smrti.
13. „Osećao sam se kao da sam u dugom tunelu, samo sam plutao i osećao sam se veoma umorno. Sećam se da sam zaspao i sanjao da sam u kuhinji u kući u kojoj sam odrastao, a moj tata je pripremao doručak. mogao sam da čujem vrtlog i haos na jednom kraju tunela, a na drugom kraju je bila topla svetlost koja je bila mirna, a onda sam odjednom bio u haosu hitne pomoći.
14. “Sećam se osećaja velikog mira, nekih flešbekova u mom životu, ali uglavnom samo izvanrednog osećaja povezanosti. To je osećaj koji je promenio tok mog celog života.”
15. „Udario me je auto. Još uvek sam mogao da vidim okom u kome nije bilo krvi. Mogao sam da čujem sav taj metež.
Osećao sam da me teraju na leđa, a zatim i kardiopulmonalnau reanimaciju (KPR). Osetio sam prvi otkucaj srca i onda je krv tekla kroz moje telo, i u tom trenutku sam osetio sav bol, duboko udahnuo, a onda je sve pocrnelo.”
Imao sam oko 15 godina. Popeo sam se na kuhinjske elemente da zgrabim nešto iz gornjeg ormarića, okliznuo se i pao glavom na mermerni pod. Sledeće što sam znao je da sam hodao po vodi bos.
Gledam u moju gornju desnu strana i tu je jako svetlo sa rukom koja pokazuje ‘dođi ovamo’.
U međuvremenu, shvatam mirno i opušteno stanje koje osećam kao najbolji dubok san i kažem sebi: ‘Čoveče, ovo je super, nikad ne želim da se probudim.’
Onda se odjednom trgnem i probudim se kod mame koja jecala iz sveg pluća. Očigledno sam bio ukočen, hladan bez otkucaja srca, i uspeo sam da se upiškim u pantalone, piše BuzzFeed.
(Žena)