Šta ostane kada vam zapale dom, kada vas proteraju sa vekovnog ognjišta… Kada, samo zato što ste Srbin, više od 4.000 ljudi biva prinuđeno da ide od nemila do nedraga, bez duše, srećni što imaju glavu na ramenima i jedni druge. Neki su zauvek otišli sa Kosova, noceći ga u grudima, a neki, poput Milene Stolić Arsić, nastavili su da žive u severnoj srpskoj pokrajni.
Jedna nagorela kašika, ista takva viljuška, album sa porodičnim fotografijama, ranac sa knjigama za osnovu školu, ikone sa zida i kofer sa onoliko stvari koliko je moglo da stane u njega, stvari su sa kojima je porodica Stolić, tada 15-to godišnja Milena, njena dva brata, baka, majka i otac, krenuli iz rodnog Obilića 18. marta 2004. godine za Prištinu, odakle su iz hladnog hangara u kojem su bili smešteni, otišli za Gračanicu u prihvatni centar, jedno vreme živeći i u kontejneru od 12 kvadratnih metara.
Danas živi u mestu Čaglavica, između Prištine i Gračanice, zaposlena je u osnovnoj školi, supruga je jednog Igora i majka dva prelepa dečaka. Ali, sve to lepo u životu, u istoj meri egzistira u njenim mislima sa bombama, pucnjevima, seobama i konstantnom strahu u kom je živela u rodnom Obiliću.
U ispovesti za Blic pre dve godine, ona se prisetila košmarnih dana koji su joj se zauvek urezali u sećanje.
„Deco, budite dobri, tata sada ide“
-Imala sam deset godina kada je počelo bombardovanje. Možda je nama koji smo živeli na Kosovu i Metohiji bilo malo teže, u smislu da nismo osećali samo pritisak sa neba, već i na tlu, od strane OVK, jer su oni bili tu oko nas, strahovali smo, bili smo svesni da se svašta dešavalo. Bilo je teško, jer mnogi očevi su morali da napuste domove. Albanci su bili tu, živeli su u našoj blizini, osećali smo konstantni strah – priča nam Milena na početku razgovra za Blic.
Ipak, kako kaže, činjenica da je bila dete, uticalo je na to da joj za razliku od pogroma 2004. godine, nekako lakše prođe. Ono što posebno pamti iz tog doba jesu očeve reči prilikom odlaska na stražu.
„Mi kao deca, nismo bili toliko svesni šta se stvarno dešava oko nas. Mislim, videli smo zabrinuta lica roditelja, dešavanje, gužve. Ali, tek u trenutku kada su na televiziji javili da je krenulo bombarodvanje naše zemlje, moj otac je počeo da nas sve grli i ljubi prilikom izlaska iz kući, gotovo na pragu, obratio nam se rečima „Ja sada moram da idem, nemojte da se plašite, moram da čuvam stražu, nisu samo avioni opasnost, može da se desi nešto gore“. Naime, pored našeg mesta, nalazi se selo Mazgit, koje je bilo naseljeno Albancima i otac, te i ostali muškarci iz sela, plašili su se napada, koji su se nažalost i dešavali. Ta straža je trajala pet godina, sve do 2004. godine i za to vreme, bilo je dosta napada, moj prvi komšija je ranjen dok je sedeo na stepenicama svoje kuće. A, bilo je i ubistava… – prisetila se ona tom prilikom.
Nažalost, tokom 1999. godine, ostala je bez bake i deke, koju su ubijeni u porodičnom domu, nadomak Prištine. Počinioci nikada nisu pronađeni, ni kaženjeni.
-Mamini roditelji, baka i deka, ubijeni su u svom domu u selu Matičane kod Prištine. Ne znamo ko ih je ubio i dan danas. Jedne večeri su mami javili da su oni ubijeni, tada su već bili sahranjeni, mogli su samo tata i ujak da prisustvuju. U kući nije bilo dokaza da je provaljeno, sve je bilo otključano. Deka je ubijen na krevetu, baka na stepeništu. Počinioci nikada nisu pronađeni. Na stolu su se nalazile slike mojih ujaka. Jedan od njih je poginuo u ratu, dok su slike onog koji je bio živ, stajale na stolu, probodene noževima. – priča nam ona sa knedlom u grlu.
Martovski pogrom
A onda je došao mart 2004. godine, mesec u kojem su se u srpskom istoriji, dešavale teške stvari, ali golgota i teror koji su vladali na srpskim življem tih dana, posebno odskaču na lestvici događaja.
Prvi sumanuti pir mržnje, 17. marta, njena porodica je provela u svom domu, neželeći da ode odatle. Kako će se kasnije ispostaviti, noć 17 na 18 mart, bila je poslednja koju su proveli u kući kakvom je pamte, kako oni, tako i njihove komšije, jer je već sutradan bezumna horda išla kroz ulice naselja, paleći, pucajući i pozivajući na linč srpskog življa.
-Tog 17. marta smo ostali u Obiliću, preživeli smo taj jedan dan, iako je bilo teško i napeto. Bili smo svesni svega što se događalo prethodnih godina, zabrinustost je bila velika, bukvalno kao da je došao kraj svemu, eto takvo smo mišljenje imali. Mogu samo da zamislim kako je bilo roditeljima koji su bili nemoćni, kojima su ruke bile vezane, a morali su da štite decu. Tu noć niko nije spavao. Kada suu jutru u Oiliću zapalili crkvu, videli smo dim i tada smo shvatili da je došao red i na nas. Sa kuće našeg komšije, videli smo masu ljudi koji su išli ka nama. Gomila je bila nepregledna, galamili su, urlikali, uzvikivali stravične stvari, imali su baklje, pucali su… Ceo komšiluk se skupio na jednom mestu, niko nije znao šta će se dešavati, svi roditelji su bili jako uplašeni za svoju decu, Da su stigli tog dana do nas, ne znam da li bi mogli da se zaštitimo. – kaže nam Milena nastavljajući svoju priču možda i najsurovijim, a u istom i najistinitijim rečima.
-Moj otac je tog 18. marta rekao nešto što tada nisam razumela, ali sada, kad sam majka, razumem. Naime, želeo je brzu smrt za svoju decu, ne znam da li to razumete. Ako treba da je kraj, da to bude iz vatrenog oružija, a ne da mu muče decu pred njegovim očima – prisećala se ona tih teških životnih trenutaka.
Bezumlje koje je vladalo, nateralo je sve Srbe da se okupe na jednom mestu, u dvorištu odakle su mogli da čuju i vide kako masa dolazi do njih. Na sreću, tragedija je izbegnuta dolaskom irske vosjke u sastavu KFOR-a. Dešavanja koja su se odigravala pred njenim očima, opisuje kao film. Žanr – horor. To nije potrebno dodatno objašnjavati.
-Čitav komšiluk se skupio u jednom dovorištu. Kada su došli u našu ulicu, počeli su da pucaju, da bacaju molotovljeve koktele, čak su zapalili jednu kuću u kojoj su se nalazili muž i žena. Bilo je kao da gledate film na televiziji, ali to je bila naša realnost. U poslednjem trenutku došli su pripadnici KFORA, Irska vojska. Gužva je odjednom prestala, napadači su se razbežali. Tada su nam rekli da imamo pet minuta da se spakujemo i da idemo sa njima u kamp. To je bio naš spas, jer ne znam da li bi neko preživeo da su zakasnili pet minuta. Sam Bog nas je spasio.- prisećala se ona, pričajući gotovo sve u ejdnom dahu.
„Gledamo jedni u druge i ne znamo šta da ponesemo iz kuće“
U metežu koji je nastao, nisu znali šta da ponesu. Jer, kako u pet minuta, u dve ruke, poneti svoj dom, uspomene i sve ono što je bio život do tada..
-Stajali smo i gledali se, nismo znali šta da spakujemo. Majka je plačući rekla „sve je moje, sve mi treba, ne znam kuda idemo, ništa mi ne treba, samo da vas izvučemo žive i zdrave“. Ja sam skinula ikone sa zida, brat je uzeo albume sa slikama, mama je gurala sve što joj je bilo pod rukom u kofer nesvesno , a mlađi brat, koji nas je video kako se pakujemo, uzeo je moj ranac sa knjigama, jer sam prethodni dan bila u školi. Tako „spakovani“, počeli smo da ulazimo u njihova oklopna vozila. Pre ulaska u jedan, moja baka je počela da plače, da kuka, zbog čega je dobila udarac kundakom od jednog vojnika. Kada sam to videla, iako dete, skočila sam na njega i počela da ga udaram. U jednom trenutku me je odgurnuo, a onda, valjda svestan situacije šta proživljavamo, zaplakao se, verovatno svestan šta proživljavamo u tom trenutku i više nam nije prilazio. – kaže nam ona, dodajući da je posle njen otac pitao da li može da krene automobilom sa njima u koloni.
Dozvolu je dobio, ali u automobil koji je bio prazan, spakovao je samo misli teže od olova. Ništa drugo, jer, nije bilo vremena da ponovo razmišlja o tome šta im je potrebno, sem glave na ramenima i golog života. Do privremenog smeštaja iz koga nisu znali gde će, u Prištini, nisu ni stigli, a naselje je već progutao plamen, sve je bilo spaljeno, kaže nam. A košmar se i po dolasku, iako na sigurno, samo nastavio.
-Odveli su nas u kamp, odnosno, garaže gde su popravljali vozila, na samom ulasku u Prištinu. Većina ljudi je bila iz Obilića, mahom starih i nemoćnih ljudi. Bilo je strašno… Čak je među nama bila i jedna bebica od 15-ak dana, rođena carskim rezom, njenoj majici se rana bila inficirala. Spavali smo na betonu, bilo je ljudi bez obuće, samo u čarapama, jer nisu imali vremena ni da se obuju prilikom bega. Sreća je što je proleće te godine ranije došlo, inače ne znam kako bismo preživeli spavajući tako na betonu. Vojska nam je donosila hranu, inače ko zna kako bismo se hranili. Bilo je teško, znali smo da smo na ulici, bez ičega, da su nam domovim spaljeni, da imamo samo ono što smo poneli sa sobom. Ipak, materijalni gubici nisu ništa spram onoga što je moglo da se desi. – rekla je Milena u razgovoru za „Blic“ pre dve godine na današnji dan.
„Znali smo da su nam domovi spaljeni, ali smo morali da ih vidimo“
Srbima iz Obilića tokom tih dana, najviše je pomogao svojim molitvama otac Miroslav, koji je prošao kroz pravu golgotu dok se nije našao među njima. Naime, kada su Albanci zapalili pravoslavnu crkvu, on nije želeo da je napusti, već se sakrio i grčevito stezao ikonu u rukama.
„On je za nas u tim trenucima bio jako vredan. Te molitve su nam davale utehu u tom strahu. On nije želeo da napusti crkvu koja je gorela, jedva su ga izvukli vojnici KFOR-a iz vatre, sve vreme grleći ikonu koju nije želeo da pusti. Ruke su mu bile u zavojima kada je došao među nas. Međutim, u jednom trenutku, optužili su ga da potpriuje mržnju među nama, Srbima. Ali, svi ljudi koji su bili u kampu, ustali su protiv toga, došlo je do nereda i velike tuče, nisu im dali da ga odvedu, međutim, nažalost, uspeli su u tome. Svi smo se osećali kao da su nam uzeli deo tela, jer njegove molitve su nam u tom trenutku puno značile, nekako kao da smo bili bliži Bogu. – priča ona.
Želja da vide ono što im je ostalo od domova, bila je jača od realnosti koja je provejavala kroz msili. Jer, znali su da su im kuće spaljene, ali Milena, njena porodica, kao i svi drugi Srbi, morali su da svojim očima vide ono što je ostalo iza sumanutog pira nekadašnjih komšija iz susednog sela.
Od čitave kuće, jedino su cele su ostale jedna kašika i jedna viljuška. Sve drugo je nestalo u vatri.
„Kuću sam obišla iste godine. Kada su nas prebacivali iz kampa ka Gračanici, svi su tražili da idemo preko Merdara. Kada smo stigli tamo, smestili su nas u školsku salu. Par dana nakon toga, došli su iz KFOR-a i ponudili nam da odemo do svojih domova. Znali smo da su spaljeni, da su ruinirani i srušeni, ali želeli smo da odemo tamo. Bio je to težak trenutak za sve nas. Ušla sam u svoje dvorište, ali nije me sačekala slika koju pamtim. Bile su to ruševine, sve je bilo spaljeno. Vašeg doma nema, nema vaših uspomena, kao da je neko otrgao iz duše nešto što vam pripada. Znam da sam sa tatom rukama kopala po gareži i ruševinama… Kada smo pronešli nagorele delove escajga, viljušku i kašiku, uzeli smo to… To je jedino što je ostalo od naše kuće pored onoga što smo poneli sa sobom – kaže nam Milena, dodajući da su u dvorištu zatekli i mrtvu, obešenu svinju za uši.
Kuće Srba u njenom naselju, obnovljene su naredne godine, ali kako nam kaže, niko nije želeo da se vrati tamo da živi iz straha za svoj život. Videvši to, već iduće godine, vinovnici bezumnog pira, ponovo su počeli da devastiraju stambene objekte namenjene za Srbe, te danas naselje podseća na grad duhova, a njeno dvorište, pretvoreno je u deponiju gde se baca smeće.
Suprugov deda, jedan od ubijenih žetelaca
Dalji život, njena porodica i svi oni koji su rešili da nastave život na području Kosova i Metohije, započeli su u kolektivnom centru, da bi potom nastavili živote kontejnerima od 12 kvadrata u Gračanici. Kako kaže, bili su srećni i pored toga, jer su svi bili zajedno, zdravi i živi. Tu je završila školovanje, da bi se potom upoznala sa Igorom Arsićem, današnjim suprugom sa kojim ima dvoje dece.
Igorov deda, sa majčine strane, jedan je od mučki ubijenih žetelaca, kada je u napadu na njivi tokom žetve 23. jula 1999. godine iz zasede ubijeno 14 Srba iz Starog Gracka. Ubijena su četiri člana porodice Janićijević – Slobodan, Mile, Momir i najmladji Novica, koji je imao 17 godina, Andrija Odalović, braća Jovica i Rade Živić, Stanimir i Boško Djekić, Saša i Ljubiša Cvejić, Nikola Stojanović, Miodrag Tepšić i Milovan Jovanović. Taj zločin, poput onoge u kome su stradali njeni baka i deka, do danas nije razrešen, a počinioci nisu pronađeni ni kaženjeni.
„Da se nikada ne ponovi, ali da se ne zaboravi“
Sa suprugom živi u nasleju po imenu Čaglavica, ispod Prištine, ali ističe da sećanje na rodno mesto i sve što se desilo, ne želi da pusti. Ne samo 17. marta, već svakoga dana, dodajući da je to dužnost svih nas, jer na taj način čuvamo uspomene na nevine žrtve.
-Nadam se da više žrtava neće biti, ali sve te žrtve koje su ostale na Kosovu i Metohiji, moraju se pominjati to je jedino što nam preostaje. Treba ih se sećati, pominjati, jer jedino što nam preostaje, ako se nisu rasvetlili zločini, ako se krivci nisu našli pred licem pravde, mi trebamo svojim glasom čuvati te ljude, da ne bude da su uzalud poginuli – rekla je ona na kraju razgovora za „Blic“.
Njena ispovest, kao i reči svih onih koji su preživeli pogrom, kao i priče onih koji nažalost ne mogu sami da ih ispirčaju, svojevrstan su amanet svima nama. Da se spominje, da se pamti i da se 17. mart 2004. godine nikada ne zaboravi.
(Blic)