Jednu mamu je interesovalo kako da objasni svojoj deci, tinejdžerima, da skupa i markirana odeća i obuća ne određuje njihovu vrednost.
Odgovor koji je dobila od mame koja ima dvoje dece je postao pravi hit, a mi vam ga prenosimo:
„Vrlo lako! Kada sam ja to prolazila sa mojom decom, kada su bili tinejdžeri, umorila sam se od toga da im objašnjavam to što si ti postavila u pitanju… zato, sam problem prebacila NA NJIH.
Svake godine, na početku školske godine, tražim od njih da napišu spisak onoga što treba zameniti u njihovom garderoberu – od donjeg veša, preko kaputa, rančeva, patika, zimske opreme, čak i opreme za skijanje – sve!
Oni bi spisak odštampali i dali ga meni, a onda bih ga ja pregledala i označila šta smatram da je razumna cena za svaki od pomenutih predmeta, a onda bismo napravili ukupan račun za svaki spisak (po detetu). Uvek je to bilo najmanje 500 dolara za zimsku sezonu, a malo manje za letnju.
Ali tu dolazi genijalan mama-potez!
Izvadila sam debitnu karticu za oba deteta, sa iznosom za koji sam smatrala da je fer i razuman, a obuhvata skoro sve na spisku. Niste koristili do sada? Kartice se obično koriste oko tri godine, osigurane su, tako da i da je dete izgubi, ne gubi novac, a možete proveriti gde i na šta je potrošen novac preko aplikacije na telefonu.
Tako, dala sam im karticu i “Šoping pravila naše kuće”.
1. Morate da kupite sve što je na spisku, koristeći samo iznos novca koji sam stavila na vaše kartice. Bez prekoračenja. (Želiš da potrošiš 300 dolara na patike? Ok, ali onda ćeš morati da nosiš staru jaknu, farmerke, dres sa flekom, stari donji veš u toku cele godine. Život je sastavljen od izbora).
2. Ne smete da kupite ništa što ne može da se nosi u školi jer krši dres kod škole (naravno, prethodno smo uradili dogovor i očekivanja oko stajlinga za izlazak, zabave, plažu. Samo sam štedljiva, nisam loša ili luda).
3. Cena sa odeće ili obuće se ne skida dok:
ne vidim kako vam stoji
odobrim to što ste kupili i
morate kupovati samo u prodavnicama koje dozvoljavaju povratak robe, zamenu ili refundaciju, u slučaju da vam nešto dobro ne stoji ili da je lošeg kvaliteta ili ako ja kažem da nije u redu iz bilo
A znate li koji je genijalan potez? Ostale su im pare nakon kupovine svih stvari sa spiska?
MOGU IH ZADRŽATI! Potrošiti ili čuvati kao ušteđevinu, ostavljam njima da odluče! Ovakvom organizacijom, pritisak oko vrednosti novca je na njima. I kakav je rezultat?
Odjednom, patike koje koštaju 250 dolara (za decu koja nisu sportisti), postaju tako nerazumne za kupiti čak i njima, kada mogu da uštede 200 dolara tako što će sebi kupiti neke savršeno dobre Najk patike recimo i za 50 dolara, a koje će sami odabrati…
Odjednom, moja deca su postala odlični kupci, koji upoređuju cene i ono šta dobijaju za određenu cenu. Nećete verovati da će vaša deca, kada pretraže sve ponude na popustu, odlučiti da kupe recimo majicu za devet dolara umesto da daju 29 za neku drugu kojoj je to puna cena, pa još uz to skupljaju poene ili kupone za popust.
Ali, šta je najbolji deo za mene kao roditelja? Nikada više nije bilo: užasa, ljutnje, iscrpljenosti, frustracije, lupanja vrata, stresa…
I na kraju… Nema više užasnih diskusija i rasprava oko toga da nam novac ne pada sa neba, da svako živi sa budžetom kojim raspolaže, prepirki u stilu “Baš me briga šta majka tvog druga kupuje” ili objašnjenja da moramo ostati u okviru budžeta sa kojim raspolažemo da bismo mogli da radimo i neke druge zabavne stvari. Stres oko ovih stvari je zauvek nestao! Shvatili su to sa razumevanjem, konačno!
Šoping je njima postao sport koji podrazumeva da sami donose odluke, ali takođe da imaju kontrolu na njihovim dečijim karticama, kao i odlučnost da imaju sve što im je potrebno, samo sada i po prihvatljivoj ceni, jer su motivisani novcem koji im ostaje. Njihovi prijatelji i ne znaju razliku između kreditne kartice i debitne kartice, pa to je još jedna moja pobeda!
I da, sada više ne govore: „Mama kupi mi…“, već „želim da kupim sebi nove minđuše…“ i onda se potrude da to ostvare.
Bilo mi je jako zanimljivo da gledam decu kako odlučuju o stvarima. O tome da mogu da imaju ranac koji će koristiti malo duže da bi sebi priuštili neke kvalitetnije stvari kao cipele od kože koje će takođe duže trajati…
Uz to postavljaju i pitanja kao “Mama, hoćemo ovo da kupimo mojim ili tvojim novcem”, a to se obično odnosi na stvari koje ne spadaju u odeću i obuću, već na bioskop, knjigu i slično… ali poenta je u tome da su počeli da obraćaju pažnju na to kako i na šta troše novac. Sada razmišljaju pre nego što nešto požele ili kupe.
Naravno da ja plaćam bioskop ili porodični izlazak, ali je to opet pobeda za mene kao roditelja. Ovaj sistem funkcionisanja smo isprobali i za matursko veče. Držali su se svog budžeta jer ako ga premaše onda moraju to da nadoknade od svoje uštede, džeparca ili zarade.
Kada sam počela da praktikujem ovu metodu, deca su imala 4 i 14 godina i jedno i drugo su se odlično snašli. Takođe, moram napomenuti, da ove “jednokratne” kartice, kako ih volim nazvati, nisu vezane ni za jedan moj bankarski račun.“ Pa genijalno, zar ne?
(Izvor: Najboljamamanasvetu.rs)