„IMAM 54 GODINE I PRESREĆNA SAM ŠTO NEMAM DECU“: Ispovest zbog koje ni jednu ženu nećete pitati zašto nije rodila decu

FOTO ILUSTRACIJA: PIXABAY

Ova ispovest nateraće vas da ženi bez dece nikad ne postavite pitanje: „Kad ćeš da rodiš dete?“ i „Zašto nemaš decu“

Advertisements

Živimo u svetu kada se, na žalost, žena vrednuje samo po tome koliko je dece rodila i odgojila, a da nekome to nije prioritet tvrdi i ovo priznanje koje vam prenosimo u celosti:

„Drago mi je što sam pobegla od materinstva! Kad god pokušam da prebrodim svoje gađenje prema majčinstvu i radost što ga izbegavam, setim se proleća1975. Tog dana me majka pokupila iz škole.

Advertisements

Bilo je neočekivano, ali koja 9-godišnjakinja ne voli avanture? „Biće to poseban dan, samo za nas“, obećala mi je majka. Otišle ​​smo u Muzej umetnosti da bismo kasnije ručale u modernom restoranu. Međutim, mama je zaboravila da me upozori na nešto.

Na putu smo svratile u trospratnu poslovnu zgradu od crvene cigle. Moja majka je tu otišla kod psihoterapeuta.

„Ovo je gospođa Abramson“, rekla je mama, pokazujući mi da sednem na kauč pored nje. „Dolazim ovde svake nedelje da razgovaram sa njom o svojim osećanjima.“

Gospođa Abramson je bila ugledna starija žena u teget haljini od poliestera. Ona me je pažljivo pogledala i veštački se osmehnula. Bila sam zbunjena – jesam li došla ovde zbog maminih dosadnih poslova? Jesam li u nevolji?

Advertisements

Nakon neprijatne pauze, terapeutkinja je klimnula glavom majci, koja se okrenula prema meni. „Znam da stvarno voliš nanu“, rekla je, misleći na moju baku po majci, moju omiljenu osobu na svetu, „ali ona nije bila dobra majka. Nije bila ljubazna prema meni kao prema tebi. Bila je hladna i sebična.“

Mama je nastavila da nabraja dugu listu pritužbi na svoju majku. Pričala je o trenucima kada je baka nju i strica ostavljala same po ceo dan dok su još bili mali, uprkos uplakanim očima i tužnim rečima da ih ne ostavlja. Rekla je da je Nana bila emocionalno hendikepirana jer joj je rođena majka umrla kada je baka imala samo tri godine, 1919. godine, na kraju epidemije gripa. Nakon što je bakina majka umrla, njen otac nije mogao sam da podiže dete. Imao je nervni slom i poslao je moju baku da živi kod tetke. Moja majka je insistirala da sve ovo čini Nanu nesposobnom za roditeljstvo.

Pažljivo sam slušala, ali nisam mogla da verujem svojim ušima. Niko mi nije pokazao takvu ljubav kao Nana. Često sam spavala sa njom subotom uveče. Bio je to moj najlepši dan. Moja Nana i ja zajedno smo crtale, gledale filmove i pevale uz raznorazne đakonije na stolu. U nedelju ujutru smo plesale, pretvarajući se da smo na podijumu.

Advertisements

Nisam još bila dovoljno stara da shvatim da odnos između bake i unuke može biti mnogo jednostavniji od odnosa majke i ćerke. Pre nego što sam imala priliku da razmislim, moja majka je prešla na još zapanjujuću vest: ona i moj otac razmišljaju o razvodu. Ona njega voli, ali brak i majčinstvo su preteški.

Ovo poslednje više nije bilo toliko iznenađujuće. Kada sam bila baš mala, činilo se da je uživala da provodi vreme sa mnom. Sada je često delovala strašno umorna kao da je morala da uradi lavovski deo roditeljstva. Kada je imala previše obaveza, previše sastanaka kod doktora i veterinara, previše bespomoćnih stvorenja (moja sestra, ja, naš pas) koja su je vraćale na dno, slomila bi se i samo bi zapomagala u prazno: „Kad će ovome doći kraj? Kada ću ja biti prioritet?“

Kasnije, kada sam postala punoletna, shvatila sam da se moja majka udala sa 19 godina. Sa 25 je rodila prvo dete. U stvari, ona nikada nije došla na red. Sve vreme je morala da brine za nekog drugog.

Kada je mama završila sa razgovorom, njena terapeutkinja joj je ponovo klimnula glavom, a ona je ustala.

„Sada možeš ti da pričaš sa terapeutkinjom o svojim osećanjima“, rekla je dok je izlazila iz sobe i ostavljala me nasamo sa njom.

Advertisements

Nisam imala pojma šta treba da kažem, a kamoli kako se osećam. Plašila sam se da kažem bilo šta što bi moglo da uznemiri ili izda moju majku. Pa sam samo sedela i ćutala.

Ovaj susret se dogodio pre 45 godina. To je izazvalo mnoga pitanja kojih sam se plašila da postavim tokom narednih godina. Na primer, kako znate da ste emocionalno nesposobni? Šta ako saznate za to tek nakon što se deca rode? Ako dobijem decu, zar se neću osećati zarobljeno kao moja majka? Hoću li opterećivati i povrediti svoje dete kao što su to uradili moji roditelji?

Zatim, kada sam imala skoro 44 godine, iz medicinskih razloga, uradila sam histerektomiju. Kada sam saznala da će ona stati na kraj mom premišljanju da li da imam ili nemam decu, osetio sam olakšanje. I moj muž takođe.

Neki deo mene i dalje sumnja da sam to što jesam, zato što sam „žena sa manom“ ili „sebična“, ili zato što jednostavno nisam sklona majčinstvu.

Možda to nikada neću razumeti. Sve što znam je da sam sa 54 godine srećna što živim život bez dece i osećam se slobodno — i skoro uvek sam sama sebi broj jedan.

(Izvor: Stil)

Advertisements
Advertisements