Kada je pre 23 godine počelo bombardovanje SRJ, zemlje regiona različito su reagovale na vest da u njihovom komšiluku padaju bombe. Neki su ponudili sve svoje kapacitete NATO-u, neki su podršku Alijansi unovčili, a neki su se oglušili na volju svog naroda. Ko je pozdravio, a ko negodovao tokom agresije na SRJ?
Mađari ne bi da se previše mešaju, ali…
U trenutku kada je bombardovanje počelo, jedina granica koju je Jugoslavija delila sa NATO-savezom bila je granica između Srbije i Mađarske. Mađarska je ušla u NATO 12. marta 1999, samo dve nedelje pre početka bombardovanja, zbog čega je imala obavezu da otvori svoj vazdušni prostor za napade i dozvoli korišćenje njenih avio-baza.
Ipak, Mađarska je bila izričito protiv kopnene intervencije i jasno je naglasila da neće dozvoliti da se njena teritorija koristi u te svrhe. U intervju za Bi-Bi-Si u martu 1999. godine, tadašnji šef mađarske diplomatije izričito je naglasio da ta zemlja neće podržati kopnenu intervenciju, što je povrđeno i mesec dana kasnije, 21. aprila 1999. godine, na sastanku koji je premijer Viktor Orban održao sa čelnicima mađarskih parlamentarnih stranka.
Iako su odnosi Mađarske i Jugoslavije bili prilično loši od početka devedesetih godina, kopnena ofanziva nije bila opcija prvenstveno zbog mađarske nacionalne manjine u Vojvodini i njenog kulturnog nasleđa na tom prostoru, što su tadašnji zvaničnici često naglašavali. Generalno je preovladavalo mišljenje da se ne treba “previše mešati”. Krajnje desničarska Partije mađarske istine i života (protivnik ulaska u NATO) nakon početka napada počela je da traži reviziju granica, ali su ostale parlamentarne stranke to odbile.
Brzi voz za Brisel
Rumunija 1999. godine još nije nije bila članica EU i NATO-a, ali jeste težila članstvu. Na NATO samitu u Madridu 1997. godine kada su Mađarska, Češka i Poljska dobile poziv da se priključe Savezu, bilo je jasno naznačeno da je Rumunija jedna od sledećih članica. Zbog toga je i zvanični Bukurešt pratio Alijansu u korak.
Već u oktobru 1988. Rumunija je odgovorila potvrdno na zahtev NATO-a da koristi njen vazdušni prostor u slučaju napada na Jugoslaviju, ali samo za “hitne i posebne situacije”. U martu 1999. NATO je tražio od Rumunije da do kraja bombardovanja zatvori tri svoja aerodroma u Temišvaru, Karansebešu i Aradu, što je rumunska strana i učinila. Mesec dana kasnije, ponovo na zahtev NATO-a Rumunija je otvorila svoj vazdušni prostor za napade. Većina poslanika (i opozicionih) glasala je “za” kada se o tome odlučivalo u parlamentu. Rezultat na semaforu bio je 225 glasova “za”, 99 uzdržanih i samo 21 “protiv”.
Sledeći ustupak koji je Rumunija učinila NATO-u bilo je omogućavanje Alijansi da koristi rumunske aerodrome, što je ministarstvo odbrane potvrdilo u maju 1999. Rumunija i Jugoslavija imale su Ugovor o dobrosusedstvu, prijateljstvu i saradnji kojim je bilo predviđeno neučestvovanje ugovornih strana u agresiji trećih zemalja na jednu od njih. Rumunsko ministarstvo spoljnih poslova objasnilo je da ustupanje vazdušnog prostora nije kršenje tog ugovora jer on “ne zabranjuje angažovanje u drugim vidovima primene sile”.
Jasno je da je tadašnja rumunska vlast bila na strani NATO, ali ni opozicija se nije previše protivila, iako se često moglo čuti da takav stav nije uperen protiv Srba i Srbije, koja se često naglašavala kao jedini iskreni prijatelj Rumunije. Tek poneka, uglavnom desničarska stranka, uz Demokratski savez Srba iz Rumunije, otvoreno se protivila bombardovanju. Ove stranke su organizovale i nekoliko manjih protesta.
Obični građani, međutim, uglavnom su bili protiv bombardovanja, čak, kako su tadašnje ankete pokazivale, dve trećine njih se protivilo vojnoj intervenciji i učešću Rumunije, a više od 85 odsto strahovalo od rata. Rumuni su uglavnom bili za mirno rešenje. Može se reći da je podrška NATO-u, pomogla Rumuniji da uđe u “brzi voz” za Brisel. Rumunija je zvanično postala članica NATO tačno pet godina nakon bombradovanja, 29. marta 2004. godine, a deo EU su od 2007. godine.
Bugari protiv, vlast za
Bugarska je, kao i Rumunija, podržala NATO. Tada nije bila deo Severne Alijanse ni EU, ali je kao i komšije težila ulasku. U skladu s tim, i u Sofiji su donete identične odluke kao u Bukureštu.
U februaru 1999. godine bugarska vlada je objavila da će u slučaju NATO intervencije sarađivati sa Alijansom, ali ne i direktno učestvovati u vojnim operacijama. Dan nakon što su pale prve bombe na SRJ 25. marta, bugarski parlament “izrazio je svoju solidarnost sa naporima NATO-a da spreči produbljivanje i produženje krize na Kosovu”. U maju 1999. godine, parlament je odobrio NATO-u da koristi vazdušni prostor te zemlje za napade.
Iako je odluka političara bila nedvomislena, običan narod bio je na drugoj stani, bar sudeći prema anketama koje su pokazivale da Bugari većinski (oko dve trećine) ne odobravaju upotrebu njihovog vazdušnog prostora za napade na komšije. Nezadovoljstvo javnosti podstaknuto je i činjenicom da su bombe padale i na bugarsko tlo. Prvi projektil pao je nedaleko od prestonice Sofije samo četiri dana od početka intervencije, od ukupno sedam koliko ih je palo do završetka intervencije. Žrtava nije bilo.
Vlasti u Sofiji odbile su da prihvate više od 5.000 izbeglica sa Kosova, a ta kvota čuvana je za Bugare iz Srbije i, eventualno, za Makedonce. U to vreme podrška Bugarske pravdana je potrebom da se pomogne i podrži Makedonija. Bugarska je, kao i Rumunija, ušla u NATO 2004. i u EU 2007.
Makedonija
Kriza na Kosovu i kasnije bombardovanje SRJ izazivali su različite reakcije u Makedoniji, kako vlasti tako i običnih građana. U tom trenutku Makedonija je imala krhku vladu koju su u jesen 1998. godine sastavili VMRO-DPMNE i dve albanske partije, DA i DPA. Ta vlada uspela je da umiri tenzije u makedonskom društvu donošenjem zakona o amnestiji koji je omogućio da i nekoliko albanskih političara izađu iz zatvora, dodeljivanjem mesta šefa policije u Tetovu etničkom Albancu i otvaranjem fakulteta na albanskom jeziku u tom gradu.
Kriza na Kosovu dovela je desetine hiljada izbeglica uglavnom albanskog porekla u Makedoniju. To je bio veliki udarac i na buždet i na infrastrukturu, ali prvenstveno etničku ravnotežu zemlje. Makedonski predsednik Kiro Gligorov još u martu 1999. godine upozoravao je da će, ako se priliv izbeglica nastavi, Albanci ubrzo činiti više od 40 odsto ukuponog stanovništva.
Strah da bi kriza sa Kosova mogla da se prelije i na Makedoniju porastao je nakon što su 17. aprila makedonske vlasti pronašle skladište vojske Oslobodilačke vojske Kosova na svojoj teritoriji. OVK je u to vreme otvoreno emitovao na lokalnim albanskim televizijama propagandne snimke, zbog čega je rastao strah od mogućeg sukoba. Do maja, vlada je već bila na ivici kolapsa, ali je opstala, kako je tada tvrdio jedan od albanskih lidera zbog straha da će se pogoršati pozicija izbeglica.
Sve to delilo je makedonsku javnost – većinski etnički Makedonci bili su uglavnom protiv NATO agresije na SRJ, a manjinski Albanci su je otvoreno podržavali. Vlast je uglavnom bila pro-NATO, nadajući se (i tražeći) pomoć zapada da reši problem izbeglica. Do trenutka kada je počelo bombardovanje, u Makedoniji je već bilo NATO vojnika – od 1992. godine u okviru misije UNPROFOR-a, a od 1995. godine do februara 1999. ta misija je u Makedoniji bila preimenova u UNPREDEP. Uz saglasnost tadašnjih makedonskih lidera predsednika Kira Gligorova i premijera Ljupča Georgijevskog (VMRO-DPMNE) te 1999. godine NATO je nasledio UNPREDEP.
U trenutku bombradovanja, u Makedoniji je bilo 13.000 NATO vojnika, prema podacima koje je izneo Erik Munjo, tadašnji portparol NATO-a u Skoplju. Najveće ogorčenje Gligorova, kao i većeg dela makedonske javnosti, izazvalo je to što NATO nije pozvao Makedoniju u članstvo na samitu u Vašingtonu u aprilu 1999, već se ona na spisku potencijalnih članica našla na pretposlednjem mestu, ispred Albanije.
– Makedonija je obmanuta. NATO nije pokazao uvažavanje velikih napora koje je Makedonija učinila da bi se kvalifikovala za članstvo u tom savezu – rekao je Gligorov.
Skopski “Dnevnik” tada je komentarisao da “nije fer što nas je NATO naterao da prihvatimo NATO vojnike i kosovske izbeglice, da bismo potom u Vašingtonu dobili kosku”, podsećajući i da je od samog početka makedonski narod pokazao izuzetnu netrpeljivost prema vojnicima Alijanse.
Grčka
Prvi su protivljenje bombardovanju Jugoslavije izrazili Grci na najvećim antiameričkim demonstracijama koje je Atina tih godina videla. Završene su suzavcem, kao i mnoge druge kasnije održane širom zemlje. Grci su se masovno okupljali na različitim protestima, trgovima, koncertima, sportski timovi iz Grčke dolazili su u Beograd 1999, a ostalo je zabeleženo da su na Krfu građani legli na pistu aerodroma da ne bi dozvolili sletanje aviona za koji se verovalo da pripada NATO-u. Pojedine ankete iz tog doba pokazivale su da se više od 90 odsto stanovništva protivilo bombardovanju.
Grčka je strahovala i od velikog priliva izbeglica, zbog čega je pokušavala da im pomogne na licu mesta. Grčke nevladine organizacije jedine su koje su dobile odobrenje Beograda i NATO-a da pomognu i na Kosovu, i tvrde da i druge zemlje traže pomoć grčke mreže za distribuciju pomoći.
Hrvatska
U Hrvatskoj je bombardovanje SRJ uglavnom pozdravljeno, s tim da se tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman nije odmah oglasio, a vladajućoj stranci HDZ dugo je trebalo da javno podrži NATO akciju. Problem su bili, u tom trenutku, zategnuti odnosi sa SAD. Sa druge strane, Zdravko Tomac, najbliži saradnik predsednika najjače opozicione stranke SDP, izjavio je da će se nakon bombardovanja “Srbija svesti na “užas” – užu Srbiju”, te da će “cela ova NATO-epizoda na Balkanu završiti hepiendom”.
Njegov stranački kolega i predsednik SDP-a rekao je kratko: “Konačno.” Od prvog dana intervencije hrvatska privreda beležila je gubitke, čak najava rebalansa budžete te godine obrazložena je “potrebom redefinisanja ekonomske politike s obzirom na situaciju nastalu nakon intervencije NATO”.
Bosna i Hercegovina
Duboka nacionalna podeljenost Bosne i Hercegovine najbolje se oslikavala na problemu kosovske krize i NATO agresije. U Republici Srpskoj bili su organizovani protesti protiv napada, u Federaciji se NATO-u davala puna podrška. U tome posebno su prednjačili Bošnjaci, čiji su političari u nekoliko navrata davali zapaljive izjave.
Bivši član Predsedništva BiH Haris Silajdžić u intervjuu za Si-En-En tražio je američko vojno delovanje protiv Jugoslavije “sve dok se Srbija ne svede u nekadašnje granice”, pod čime je verovatno mislio na granice pre balkanskih ratova. Ovakva izjava je u Republici Srpskoj ocenjena kao ratnohuškačka i antisrpska. Vlada Republike Srpske zatražila je hitno povlačenje Silajdžića iz zajedničkih organa BiH. Čak ga je i visoki predstavnik Karlos Vestendorp “ukorio”.
Pored zvanične bošnjačke vlasti, i opozicione stranke u Federaciji davale su punu podršku bombardovanju Jugoslavije. Rezervu prema NATO udarima izrazili su jedino Demokratska narodna zajednica Fikreta Abdića, koja je u kratkom saopštenju zatražila zaustavljanje napada i rešavanje problema mirnim putem, i jedan od potpredsednika Socijaldemokarske partije Sejfudin Tokić.
Zanimljivo je da se vladajuća Hrvatska demokartska zajednica (HDZ) nije jasno odredila prema intervenciji zapadne alijanse. To se objašnjava činjenicom da zvanično rukovodstvo bosanskohercegovačkih Hrvata ima loše odnose sa predstavnicima SAD, ali i delimičnom podudarnošću hrvatskih i srpskih ciljeva u Bosni, formiranih na snaženju nacionalne autonomije i suprotstavljanju težnjama da se država centralizuje.
NATO napadi na Jugoslaviju u političkom smislu vratili su Bosnu i Hercegovinu dve godine unazad. Odnosi između bošnjačkih i srpskih političara u zajedničkim organima bili su na niskom nivou upravo zbog različitih pogleda oko NATO intervencije. Bezbednosna situacija u Republici Srpskoj je pogoršana i sve međunarodne organizacije morale su da napuste ovaj entitet.
Albanija
Pre početka bombardovanja, Albanija je ponudila i stavila Alijansi na raspolaganje vojne baze, aerodrome i pomorske luke, a nakon početka agresije u tu zemlju su, po nalogu tadašnjeg američkog državnog sekretara za odbranu Vilijema Koena poslati tenkovi, oklopna vozila, dodatna artiljerijska oruđa, kao i novih 2.000 vojnika. Kasnije, stiglo je još 8.000 vojnika.
– Albanija je očigledno postala strateška baza za operacije NATO-a na Kosovu i u Srbiji, a NATO-u smo dali sva prava neophodna za korišćenje naših luka, našeg vazdušnog prostora i za sprovođenje na teritoriji Albanije svega što je neophodno za operacije na Kosovu i u Srbiji – izjavio je tadašnji albanski ministar spoljnih poslova Paskal Milo.
Zbog takvih postupaka Albanije, koja je i ranije u severnim delovima zemlje obezbedila i baze za obuku i treniranje Oslobodilačkoj vojsci Kosova, Tirana je jedina susedna prestonica sa kojom je SRJ prekinula diplomatske odnose. Prema stavovima albanskih zvaničnika, koji su se zdušno zalagali i za kopnenu intervenciju protiv Jugoslavije, pre nastavka razgovora o političkom rešenju kosovske krize na Kosovu bi trebalo da bude uspostavljena “međunarodna uprava ili protektorat”.
(Izvor: Srbija Danas / Blic)