Badnji dan prethodi najradosnijem porodičnom prazniku – Božiću. Prate ga monogobrojni običaji koji ulepšavaju pripeme čovekove duše za rođenje sina Božjeg.
Na Badnji dan se unose Badnjak i slama u kuću, priprema posna večera, peče pečenica i ide u crkvu na bdenje.
U praskozorje, pod udarcima sekire, jedan se mladi hrast oprašta sa suncem. Seče se sa tri udarca, tako da padne ka istoku.
Badnjak je simbol onog drveta, koje su, prema predanju, pastiri doneli Josifu i Mariji, da založe vatru i zagreju pećinu u kojoj je rođen Isus.
Njegovo loženje je glavni deo ovog praznika, ali će badnjak od zore, do sumraka, ostati prislonjen uz kuću, i tek potom biti unet, uz posipanje žitom.
Badnjak se loži sa posebnim poštovanjem, i moli za zdravlje, sreću i mir.
Domaćice su već pripremile prazničnu trpezu, posnu, a bogatu, da bi i nova godina bila bogata i plodna.
Badnjak gori do Božića, nagoveštavajući novu svetlost koju donosi vera u novorođenog Hrista.
Podovi se posipaju slamom, baš kao u Vitlejemskoj pećini, deca pijuču, da bi se živina množila i umolilo blagostanje.
U ovim običajima leži pronalaženje smisla praznika Hristovog rođenja. Nije sve u trpezi i jelu, jer se sve to može spremiti bilo koji dan. Bitno je da se ovaj praznik provede u svom domaćinstvu u krugu porodice, sa radošću i ljubavlju.
I dok se u domovima pali sveća, kao simbol Isusove svetlosti koju je doneo svetu, ove su večeri sokaci i ulice pusti.
Ne ide se u goste, niti se išta uzima od drugih. Praznuje se u porodici, a svi običaji upućuju na ljubav, praštanje i težnju da se sve zavade prekinu.
Već u nedelju, pozdravljajući Božić, upravo ćemo to reći jedni drugima: Mir božji, Hristos se rodi.
(Stil)