Marija Lujza fon Franc, švajcarska psihološkinja, spisateljica i naučna saradnica slavnog Karla Gustava Junga, još sredinom 20. veka primetila je uznemirujući trend – puno muškaraca i žena u zrelim godinama ostali su psihički zakržljali u svom sazrevanju.
Zauzeli su tela, ponašanja i živote odraslih, ali njihov mentalni razvoj i unutrašnja zrelost nisu držali korak s tim. Francova je to videla kao toliko hitno pitanja da je 1959. održala seriju predavanja o fenomenu “puer aeternus”, što na latinskom znači “večno dete”.
I dok se ovaj termin u mitologiji koristio za dete-boga koji zauvek ostaje mlad, Jung je termin usvojio kako bi opisao psihološki profil pojedinca koji, baš poput Petra Pana, ne uspeva da odraste.
“Puer aeternus ostaje predugo u psihologiji adolescenata, to jest sve one karakteristike koje su normalne u doba od 18 ili 17 godina nastavljaju da postoje i u kasnijoj životnoj dobi, u većini slučajeva zajedno sa prevelikom zavisnošću od majke”, rekla je Fon Franc jednom prilikom.
Ona je prognozirala da će problem u nadolazećim decenijama biti ekstreno izražen, a njena predviđanja pokazala su se izuzetno tačnim – posebno među muškom populacijom zapadnog sveta. Svedočimo porastu broja mladića koji se bore na mnogo nivoa da budu samostalne jedinke – ne samo finansijski, već i duhovno, društveno, akademski, sek*ualno…
Oni žive sa roditeljima i u kasnim 20-im i 30-im, pa nekad i 40-im godinama, svesnon birajući da ostanu u poznatim, utešnim granicama brige svojih roditelja, umesto da testiraju svoje sposobnosti u nepoznatim vodama. Neretko nemaju svrhu niti put, osim potrage za trenutnim zadovoljstvom. Neki savremeni stručnjaci čak tvrde da je problem večnog deteta primarna neuroza modernog doba.
Šta je zapravo dovelo do ovog fenomena?
Psiholozi tvrde da je koren problema to što živimo u epohi odsutnog oca (on ne mora zaista i fizički da bude odsutan) – od mladića se očekuje da napuste udobnost doma, prevaziđu majčinski kompleks i oblikuju vredan život, ali bez psihološke podrške oca. To je veoma teško, posebno u svetlu činjenice da odsutan otac utiče i na majku.
To stvara situaciju u kojoj majka teži da postane autoritativnija kako bi nadoknadila nedostatak muške figure u životu sna, ali i neusphe oca da majci pruži ljubav i podršku stvara u njoj emocionalnu glad koju ona pokušava da utoli kroz odnos sa detetom. Ovo je trenutak u kome se stvara “savršena oluja” u kojoj majka postaje ono što jungovci nazivaju “majkom koja proždire”, prenosi “Academyofideas”.
Ovakve majke previše štite i guše svoje dete uključujući se u svaki aspekt njegovog života. Dešava se i da one, uprkos tome što imaju najbolje namere, nesvesno manipulišu detetom tako da ona ostanu zavisna od nje i u odraslom dobu. Neretko se dešava na deca na to voljno pristaju.
Dečak vaspitan na ovaj način nikada zapravo nije ni dobio priliku da se zauzme za sebe, da sam padne i sam ustane, da se samostalno upusti u neke izazove ili da donese samostalne odluke. On se razvija u odraslog muškarca sa osakaćenom sposobnošću da izdrži i prevaziđe neizbežne izazove i borbe koje život nosi.
Zdrava želja da se prilagodi stvarnosti i da radi na svojoj ličnosti, a oboje podrazumeva strah, bol i sukob, biće zamenjena njegovom potrebom da ostane vezan za svoju majku, bilo da je to njegova lična majka ili neko ko je simbolična zamena za nju – može se desiti da očajnički traži majku u drugim ženama.
“On traži zaštitni, hranljivi, sigurni krug majke, teži stanju bebe oslobođene svake brige… Nije ni čudo što im stvarni svet nestaje iz vida”, zaključio je Jung.
(Izvor: Žena Blic)