Siniša Ubović je javnosti postao poznat po glavnoj ulozi u seriji “Miris kiše na Balkanu”.
Po prvi put glumac je otvoreno progovorio o teškim životni trenucima, studentskim danima, o devedesetima i šta je sve morao da radi kako bi preživeo.
U svojoj 35. godini dobio je ponudu, kako se to kaže, koja se ne odbija. Naime, reditelj Ljubiša Samardžić poverio mu je glavnu ulogu u seriji „Miris kiše na Balkanu“, a u istom periodu dobio je poziv od Lujze Hej da ode u Ameriku i postane njen jedini stipendista kao i prvi regionalni trener njenog programa „Promeni život“.
Na početku razgovora, glumac je otkrio kako je doputovao iz Jerusalima i kako je upravo tamo istrčao polumaraton. Takođe je i otkrio da je izabrao ovu destinaciju kako bi naučio nove stvari o veri.
Nedavno je održao i radionicu u Aranđelovcu kojoj je prisustvovalo 80 ljudi, a većina njih su bili Srbi koji žive u inostranstvu. Njegove seminare posećuju ljudi starosnog doba od 22 godine do 72 godine, a kaže i da je izuzetno ponosan na mlade ljude koji već u dvadesetim godinama znaju čime žele da se bave u životu.
Na koji način ste kupili publiku?
„U jednom trenutku sam doživeo preokret. Radio sam u pozorištu, na radiju, televiziji, ali nisam uvek bio zadovoljan, na mnoge poslove sam morao da pristajem jer sam od toga živeo. To je dovodilo do toga da sam se pitao da li sam ja kvalitetan, da li sam za ovaj posao i kada će neko da me primeti. Onda se desio taj preokret – sa 35 godina dobio sam glavnu ulogu u seriji ‘Miris kiše na Balkanu’. Ljubiša Samardžić mi je dao tu ulogu i tada sam počeo da tragam za životnim pitanjima i došao sam do jedne knjige Lujze Hej. Sticajem okolnosti sam postao jedini stipendista te žene.“
„Kada me je pozvala, brinuo sam se kako ću da obezbedim avionsku kartu, da li ću da pozajmim od nekoga ili da podignem kredit, a u to vreme ovde dobijam tu ulogu i to je bila moja najveća prekretnica jer jedini uslov koji sam dobio od reditelja Ljubiše Samardžića je bio taj da za vreme snimanja, odnosno četiri meseca, budem konstantno tu, a u sred tog snimanja ja dobijam ponudu da odem na edukaciju. Ljubiši sam rekao da treba da idem u Ameriku, a on mi kaže da onda neću igrati ulogi i da se odlučim da li ću konačno da igram glavnu ulogu koju sam dobio ili ću da idem negde. On mene pita gde idem, a ja ne znam ni kako da mu kažem, tada je to bilo drugačije, a danas je svako neki life coach. Ja sam mu rekao da je to za neki javni nastup, a on kaže meni da je to glupost, šta će meni javni nastup ja sam glumac, ja to znam. I sutradan su me zvali iz produkcije i napravili su takav raspored da sam dobio 10 slobodnih dana i otišao tamo, završio to i dobio stipendiju.“
Kako ste došli do odluke da upišete glumu krajem devedesetih godina?
„Glumu sam upisao iz petog puta, te prve godine kada nisam upisao bio je rat i nisam osetio da treba da idem u vojsku. Upisao sam Višu poslovnu školu i dao dva ispita i posle drugog ispita sam shvatio da mene to ne zanima. Onda sam počeo da švercujem majice iz Segedina, pa sam prodavao seme palme, kada god neku glupost izmislim šta ću da radim, onda me majka šalje u njenu firmu da to prodajem njenim koleginicama. Znao sam kakvo je vreme bilo tada i da moji roditelji teško žive, nisam hteo da sedim nego sam stalno nešto radio. Nekoliko meseci sam radio na građevini kada se zidao ‘YU biznis centar’, istovarao sam šut i posle dva meseca kada sam skupio pare moji su mi dodali da mogu da kupim 501 farmerke – eto tolika je plata bila.“
„Drugarica me zove i kaže mi da u Novim Banovcima ima neko gradilište, pa smo išli da čistimo šut i malter u kupatilima sa sonom kiselinom, sećam se toga ali to mi je bilo super jer sam mogao da zaradim i da kupim sebi cigarete. Sledeće godine sam otišao u vojsku i kada je došlo vreme prijemnog ja sam zamolio komadanta da me pusti, ali ni tada nisam prošao. Kada sam završio vojsku otišao sam u Slovačku i mislio sam da ću tamo da ostanem. Radio sam kao konobar i kao di-džej… Trajalo je to i onda sam iz petog puta upisao glumu i 1996. godine sam završio studije.“
Od čega ste živeli tih godina?
„Živelo se od raznih honorara, radio sam i sinhronizacije, razne predstave i šta god sam mogao. Godine 2001. sam dobio prvo dete i onda je tu krenuo dodatni pritisak, ni supruga ni ja nismo imali stalne plate. Od 2000. godine kada sam ušao u priču slobodnog umetnika svaki mesec je bilo pitanje da li ću moći da izguram finansijski, da li ću moći da kupim detetu šta treba i vrlo često nije bilo para, a puno sam radio. Godine 2006. sam odlučio da pokrenem privatan biznis, otvorio sam piceriju, to je trajalo tri godine i samo sam u dugove išao. Na kraju sam dugovao 30 hiljada evra i pitao sam se da li da se obesim. Onda sam krenuo da radim dodatno, pa sam radio kao vozač u okviru pozorišnog festivala, jedan producent me je pozvao da budem njegov saradnik, a moja uloga je bila da vozim ljude koji dolaze iz inostanstva, meni je ta dnevnica bila jako značajna.“
Da li ste uspeli da otplatite taj dug?
„Trebalo mi je nekoliko godina, ali jesam, bila je ta sreća da sam jedan deo otpatio od serije koja je došla, pa sam paralelno radio razne stvari i tako otplatio ostatak. Imao sam sreću što sam se zadužio kod prijatelja koji me nisu pritiskali da vratim i onda kada sam otplatio osećao sam se jako slobodno.“
Nakon toga život vam se menja u potpunosti?
„Da, 2013. godine od strane Lujze Hej i centrale u Americi dobijam odobrenje da dobijem licencu za ceo prostor bivše Jugoslavije i cele jugoistočne Evrope da budem trener programa ‘Promeni život’ na našem jeziku i to je najveća prekretnica u mom životu. Tu dolaze ljudi koji žele nešto da urade u svom životu, sedam dana su izolovani i ne moraju da razmišljaju ni o čemu drugom nego su posvećeni edukaciji. Ta grupa ljudi je sedam dana po 24 sata zajedno jer se edukacija odvija i tokom pauze za ručak, oni su zajedno i pričaju o tome – ne idu kući, pa se vraćaju, spremaju ručak nego iz svoje sobe uđeš u konferencijsku salu.“
(Kurir.rs/ Nova Show)