– Neće biti impresivnih pogodaka, a možda ćemo neke ciljeve i promašiti, što nosi rizik od kolateralne štete – rekao je zvaničnik NATO-a, upozoravajući na neželjene štete i žrtve.
U tekstu u Njujork Tajmsu, koji je objavljen 24. marta 1999, tačno na dan početka NATO bombardovanja SRJ, izneti su neki prilično uznemirujući podaci o pripremama samih napada. I posle 19 godina uznemiravaju činjenice da su se neki zvaničnici radovali vazdušnim napadima, i atmosferu nekoliko sati pre lansiranja prve rakete nazivali “uzbuđujućom”. Poražava i to što su oni unapred znali da će biti civilnih žrtava.
Kako se u tekstu navodi, NATO je odobrio vazdušne napade protiv Srbije, jer je tadašnji američki predsednik Bil Klinton izjavio da je “potrebna sila za zaustavljanje agresije Srba nad Albancima na Kosovu”.
– Vazduhoplovna kampanja, koja koristi prvenstveno američke avione i krstareće rakete, spremna je da počne nad južnom Srbijom i ciljevima nad Kosovom pod pokrovom noći u sredu – naveli su zvaničnici NATO-a.
U svom prvom potpunom objašnjenju zašto je Uprava odlučila da NATO udari, Klinton je rekao: “Ako predsednik Milošević nije voljan da napravi mir, spremni smo da ga ograničimo da pokrene rat na Kosovu.
I dok su neki ponavljali zabrinutost o mogućem gubitku pilota dok napadaju sisteme odbrane Vojske Jugoslavije, Klinton je rekao: “Ovo je kao i svaka druga vojna akcija. U njemu postoje rizici. Nepostupanje protiv Slobodana Miloševića, jugoslovenskog predsednika, značilo bi diskreditovati NATO.”
English: Senior Airman Jonathan Snyder, U.S. Air Force
Isticao je tada u svojim govorima da Miloševićeve snage na Kosovu pale domove i vrše etničko čišćenje nad Albancima. Više od 40 članova Kongresa sastalo se sa Klintonom u Beloj kući tog jutra, a nakon što je izneo argumente za intervenciju, svi su se okupili oko njega. Senat je dao podršku rezoluciji koja je ovlastila Klintona da izvrši bombaške i raketne napade.
Prostorijom je odzvanjalo da će istorija suditi Americi ako ne zaustave genocid Srba nad Albancima. Takođe, visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice izjavio je tada da su Srbi samo u poslednjih nekoliko dana proterali 460.000 Albanaca iz domova i da su oni sada izbeglice.
Kada je već definitivno doneta odluka da će bombardovanje biti izvršeno, i NATO i Pentagon izjavili su da će “vazdušna kampanja” biti usmerena na jugoslovenske vojne baze, linije komunikacije, snabdevanje gorivom i područja za skladištenje municije. Ideja je, kako su rekli tad, bila da se onemogući srpskim policijskim jedinicama i jugoslovenskim vojnicima da ratuju na Kosovu.
Opisujući kako će se napadi odvijati, jedan zvaničnik u Briselu je rekao da će, nakon što unište sesteme za odbranu vazdušnog saobraćaja, napadati lokacije. – Na taj način, zemaljska sila Slobodana Miloševića ostaće bez zaštite – rekao je zvaničnik.
I NATO i Pentagon bili su svesni da su rizici za sve – civile na terenu i pilote u vazduhu – mnogo veći nego u ratu koji je Pentagon vodio protiv Iraka. – Neće biti impresivnih pogodaka, a možda ćemo neke ciljeve i promašiti, što nosi rizik od kolateralne štete – rekao je zvaničnik NATO-a, upozoravajući na neželjene štete i žrtve.
Postojala je i bojazan oko toga da vazdušni napadi neće biti dovoljni da ubede Miloševića da se preda. – Šta ćemo onda – upitao je zvaničnik Pentagoan. Najgori detalj iz priprema bombardovanja ipak je podatak da su se neke diplomate i zvaničnici u sedištu NATO-a radovali početku napada. – Ova atmosfera je uzbuđujuća – rekao je jedan od njih nakon zvaničnog dogovora o bombardovanju SRJ.
(Izvor: Telegraf)