Dženi Vajli bila je vezana za stolicu 13 godina. Njeno krajnje zanemarivanje rezultiralo je retkom šansom za naučnike da prouče ljudski razvoj iako, možda na njenu štetu.
Dženi je rođena 1957. godine u provinciji LA-a. Njen otac Klark nikada nije želeo decu. Nije podnosio dečiju buku pa je prvo dete ostavio u garaži da se smrzne.
Dženi je imala brata koji je takođe trpeo zlostavljanje, ali neuporedivo sa Dženi. Klark je imao fiksaciju na svoju majku i kada je ona poginula, pretvorio se u monstruma.
Odlučio je da je Dženi mentalno zaostala i da je beskorisna za društvo. Zabranio je bilo kakvu interakciju sa njom i zaključao je u improvizovani kavez. Surovo je kažnjavao za bilo kakvo nepoštovanje njegovih zahteva.
Njena mama bila je skoro slepa i to je sprečilo da pomogne ćerki, tvrdila je kasnije. Kada je Dženi imala 14 godina njena mama skupila je hrabrost da pobegne. Slučajno je sa Dženi ušla u prostorije socijalne službe umesto u centar za slepe.
Kada su videli Dženino divlje ponašanje odmah su alarmirani: skakala je kao zec, nije znala da priča, ponašala se kao životinja, a izgledala kao da joj je 8 godina.
Slučaj zlostavljanja je pokrenut a Klark je ubrzo nakon suđenja izvršio samoubistvo. Dženin slučaj okupirao je pažnju naučnika koji su dobili dozvolu da je proučavaju.
Razvojne posledice ekstremne socijalne izolacije bila je studija koja je trajala 4 godine. Lingvisti su do tada verovali da nakon puberteta nije moguće naučiti govor.
Dženi je uspela da nauči funkcionalne fraze koje mogu da izraze njene misli. Međutim, potvrdila je da je gramatika deo zahtevnije kongnitivne sposobnosti.
Mala Dženi ili divlje dete kako su je zvali podstakla je na humanistička razmišljanja. Da li je govor ono što ljude čini ljudima?
Ona je pored svega uspela da ostvari ljudske osobine: naučila je da crta, da se poveže sa ljudima i da voli. Spekuliše se da Dženi danas živi u Kaliforniji, u ustanovi za ljude sa specijalnim potrebama.