Iako je sindrom hroničnog umora sada i zvanično prepoznata bolest, o njoj se još uvek malo zna, što dokazuje i životna priča Ine Ignjatović iz Ćuprije, koja pet godina nije mogla da dobije dijagnozu.
Ona je gostujući svojevremeno u jednoj emisiji pričala o simptomima koje svi povremeno imamo – umor, bol u mišićima, neprijatnost u zagušljivim prostorijama, manjak energije…
Samo, kod Ine nisu prolazili, a temperaturu je imala mesecima. Pet godina je obilazila lekara, koji su joj govorili da joj nije ništa, i pored činjenice da se ona ne oseća dobro.
– Prvi simptomi bili su varijacije krvnog pritiska, bio je visok, imala sam i temperature koje su trajale po tri meseca, pa šest meseci, 37,2 bez prestanka. Česte infekcije, bolove u mišićima, zglobovima, umor koji ne prolazi.
Stalno sam bila u začaranom krugu jer sam išla kod lekara, slali me od specijaliste do specijaliste, sumnjali su da postoji bolest ali ne nađu ništa konkretno. Onda me vrate kući i kažu, nije ti ništa, idi odmori se – rekla je Ina, koja je sada predsednica Udruženja pacijenata sa hroničnim umorom.
– Parametri i analize su bile u redu, samo su virusne infekcije bile hronične, antitela sam imala na skoro deset virusa, a za šest su nivoi IgG antitela bili na abnormalno visokom nivou. Otkriveno je da su to sve infekcije koje sam preležala u najranijem detinjstvu, ali titar ne bi smeo da ostaje visok već da opada vremenom, tako su shvatili da nešto nije u redu ali nisu znali šta je – istakla je ona, prenosi “Mondo”.
Kako je izgledao svakodnevni život sa tim simptomima, da li je okolina imala razumevanja – porodica, poslodavac? Da li se uopšte može raditi uz sindrom hroničnog umora?
– Stalno sam bila umorna, to je bio umor koji ne prolazi kada odspavate. Nisam mogla da odem 200 metara od kuće. Nisam mogla da uđem u poštu, smetale su mi zagušljive prostorije u kojima ima puno ljudi. Non-stop mi se spavalo, nemam energije, deca su još bila mala a meni jako teško. Kad idete kod lekara i ne otkrijete ništa, onda i drugi pomisle da vam nije ništa – ispričala je ona tad i dodala:
– Srećom, moji ukućani su imali razumevanja, ali šira okolina nije shvatala moje stanje. Normalno je da postoji i strah, kad ne znate šta vam je. Pitate se da nije nešto psihički, ali ja odem sama kod psihijatra, ne nađe ni on ništa, a meni i dalje nije dobro.
Drugarica joj je javila da je na televiziji gledala dr Branka Milovanovića, kardiologa i stručnjaka za hronični umor, i obratila mu se. Ina je posle pet godina mogla da odahne – konačno je znala i šta joj je, i kako da se bori protiv toga.
– Mogu slobodno da kažem da nemam ni deset odsto onih simptoma koje sam imala ranije. Ja imam bol u mišićima i zglobovima kada se menja vreme, ali to je trenutno, i to lako prevaziđem. Ali moram da imam energiju da mogu da ustanem ujutru i radim svoj posao, to je najbitnije – napomenula je iva i otkrila šta je bio njen spas:
– Meni je spas bio da mi neko konačno kaže šta mi je. Kada neko konačno pominje simptome za koje mi ranije nisu verovali da ih uopšte imam. Bila sam u pozitivnom šoku kada sam dobila konačno dijagnozu, bila sam srećna, laknulo mi je.
Vremenom, terapija koju pijem mi je pomogla, počeli su da se gube simptomi, onda mi je trebalo da se priviknem da ih nema. Čovek kada godinama živi sa tim simptomima, negde u pozadini postoji i strah da će se oni vratiti.
Inače, Ina je u međuvremenu osnovala Udruženje obolelih od sindroma hroničnog umora i krize svesti, čiji je i predsednik. Sedište udruženja SHUKS je u Ćupriji, a njihov cilj je da se obolelima pruže pravovremene i proverene informacije o prirodi i toku bolesti i lečenju, na osnovu preporuka i aktivnog učešća naučno – stručnog kadra, te da se na osnovu različitih vidova delovanja javnost obavesti o ovoj bolesti radi prevencije oboljevanja, odnosno prepoznavanja bolesti i obezbeđivanja materijalnih i drugih uslova za adekvatno lečenje obolelih.
(Izvor: Kurir / Mondo)