Opšta polemika među Srbima oko staračkih domova
“Da li bi vam smetalo da vas deca smeste u dom za stare kad za to dođe vreme?”, pitanje je koje na Tviteru (X) trenutno izaziva veliku polemiku, svojevrsnu raspravu, preispitivanje moralnosti, ljubavi i odnosa sa i prema roditeljima.
I dok jedni smatraju da je potpuno nehumano mamu ili tatu smestiti u staračke domove koje nazivaju “predsobljem na putu do groba”, drugi kažu da će se bolje osećati sa svojom generacijom uz konstantan medicinski nadzor. Da li je to humano ili ne, da li manje volimo roditelje ako ih u starosti predamo u ruke osoblja staračkog doma ili to nema veze sa ljubavlju i zahvalnosti, već sa posvećivanjem novoj primarnoj porodici koju smo zasnovali, teme su oko kojih polemišu tviteraši.
Prvu “struju” čine deca, ali i roditelji koji su apsolutno saglasni sa odlaskom u dom za stara lica nakon što ih godine i snaga izdaju.
“Ja čak insistiram na tome da me daju u dom. Pa, najbolje detetu na teretu da budem, da me presvlači, nosi…”, “Kad dođeš do toga da ne možeš sam više, svejedno je gde si. To više nije život i neće biti bolji, nego samo gori”, “Više bih volela da budem negde sa svojom generacijom, gde imam i medicinsku pomoć, nego da budem teret i obaveza svojoj ćerki i unučićima”, “Naravno da ne. Mi smo njih želeli, ništa nam ne duguju”, “Mislim da je to obostrano humano. Budeš sa svojom generacijom pod medicinskim nadzorom, a deca delom rasterećena da žive svoj život i posvete se sebi i deci, a ne da čuvaju zadrtu, izlapelu babu, kakva mislim da ću biti”, pisali su.
Drugi kažu da su domovi veoma nehumane ustanove u kojima nijedan roditelj ne zaslužuje da provede svoje poslednje dane, mesece ili godine života.
“Samo da me ne zaborave”
“Gledala kako moji roditelji brinu o svojim, sestra i ja brinemo o roditelju kao što je on o nama. To gledaju moja deca. Volela bih i da oni brinu o meni. Sebična sam – priznajem, ali tako mislim. Starački dom doživljavam kao predsoblje u tuđoj kući na putu do groba”, “Ne daj bože nikom dom za stare u Srbiji”, “Ja svoje roditelje ne bih nikad smestila u dom. Zato što znam šta je dom i što sam radila tamo i ne bih iskreno nikad. Nadam se iskreno da neće doći do te situacije da me moraju staviti u dom”, “Kad mi je umrla mama, pitala me prijateljica šta ću sa tatom jednog dana. Spremno odgovorim da ću ga smestiti u dom pre nego što sazna gde je. Kroz osam godina tata dobije Alzheimer, pazila sam ga do poslednjeg dana, nisam ni razmisljala o domu”, jasna je bila tviteraška ‘opozicija’ u vezi sa ovom temom.
Treći su imali drugačije brige.
“Ne, smetalo bi mi da me zaborave”, rekao je jedan, a drugi tviteraš je upitao: “Zar nije to korak ka zaboravljanju?”
Četvrti smatraju da je situacije najbolje rešiti na sledeći način:
“Smestićemo se sami. Rasprodamo imovinu za neki bolji dom, i nikoga ne opterećujemo. I vuk sit i sve ovce na broju”.
Da li biste vi smestili svoje roditelje u starački dom?
(Izvor: Espreso / Blic Žena)