Kada čekamo u redu, dovoljna je jedna sitnica da nas dovede do ključanja od besa, a kenjkavo dete može vrlo lako da bude ta prelomna tačka. A šta da radite kada dete stalno kuka a vi ste osuđeni na to da ga redovno vodite u radnju? Ispovest ove mame baca drugačije svetlo na takve situacije.
– Konačno se dogodilo. Dok sam stajala u redu na kasi kako bih predala ček da platim kolica puna namirnica i malo vina, Sofi je stajala, pa sedela, pa skakala u tim istim kolicima, kukajući zbog toga što sam joj zabranila da kupi kesicu čipsa jer mi je dok smo stajale u redu uvredila. Ona je nemoguća i ja to znam.
Uostalom, ja živim sa njom i njenim hiperaktivnim poremećajem koji joj ne da mira ni na trenutak, sve dok ne zaspi ili se desi nešto tako dramatično da joj skrene pažnju sa onoga što trenutno radi. Stajale smo u redu nekoliko minuta, ona je kukala i plakala a ja je ignorisala. Ne mogu da joj popustim jer ću tako ohrabriti to njeno nemoguće ponašanje. Mnogo puta sam izašla iz radnje ne kupivši ono što mi je trebalo, i to zbog nje. Zapravo, zbog nje nikada ne kupim baš sve što mi treba kako bismo što brže izašle napolje.
Ali ovog puta sam rešila da izdržim do kraja. Deseti put sam joj rekla da sedne u kolica da ne bi pala, i u toku rasprave je žena u redu iza nas vrisnula „Aman više, daj joj neki keks i neka začepi više“. Mogla sam na to da odgovorim uljudno, mogla sam lepo da joj objasnim da moja četvorogodišnja ćerka ima težak slučaj hiperaktivnog poremećaja, da sama podižem dvoje dece, da dajem sve od sebe i da sada nemamo drugog izbora osim da čekamo da nam kasirka otkuca račun. Umesto toga, rekla sam „ona ima četiri godine a ti gledaj svoja je*ena posla“.
Jedva sam čekala da platim i da pobegnem iz radnje a da ne moram da pogledam nikoga u oči jer sam postala „ona osoba“ koju svi preziremo – osoba sa nesnosnim detetom zbog koga pate svi u radnji. Osoba za koju svi mislimo da je prosto lenja i neodgovorna jer ignoriše vrištanje deteta. A ta osoba zna da ukoliko uradi bilo šta osim ignorisanja, stvar će biti još gora. Dok sam izlazila, plakala sam. Ljuta sam, povređena, uvređena i prosto tužna jer bukvalno nemam ni jedno jedino lepo iskustvo iz kupovine sa decom. Dok u jednom trenutku, dok sam pakovala stvari, ka nama nije prišla žena i počela da priča sa Sofi.
– Ne, danas ne možeš da dobiješ čips. Moraš da budeš dobra zbog mame, treba joj da budeš dobra. Imam i ja devojčicu, velika je kao i ti. Koliko imaš godina? Koliko tvoj brat ima godina? – ispitivala ju je i zabavljala. Iskreno, da je glavom i bradom antihrist, bila bih joj podjednako zahvalna za tu ljubaznost i saosećanje kakvo još nisam doživela. Samo jedan komentar je dovoljan da vas slomi i nikad ne znate kroz šta prolaze ljudi oko vas. A isto tako je dovoljan i jedan mali komentar da mami ulepšate dan i pokažete dobrotu. Hvala što ste nas ispratili. Hvala što ste stali na moju stranu. Mi mame moramo da se držimo zajedno – kaže Tejlor u svojoj poruci.
(Izvor: zena.blic.rs)