“Da li postoji neko karakteristično ponašanje naših ljudi u inostranstvu?”, pitao se mladić iz Srbije, koji je postavljanjem ovog pitanja pokrenuo pravu lavinu komentara zbog svog stava da “svi koji odu preko, usamljenost hvale i vide kao oblik mudrosti”.
Na društvenoj mreži Redit muškarac iz Srbije pozabavio se temom Srba u inostranstvu kada je opisao svoj razgovor sa prijateljem koji već duže vreme sa porodicom živi u Belgiji. Kako je objasnio, njegov stav nije jedinstven, jer je i ranije imao kontakta sa istim tipom ljudi koji hvaleći sebe i svoju toplinu ne žele da se druže sa “hladnim” ljudima iz inostranstva.
“Imao sam jedan interesantan razgovor sa poznanikom koji sa porodicom živi u Belgiji, što me je navelo da razmislim o ovoj temi. Razgovor je išao ovako:
Ja: “Pa kako vam je u Belgiji? Imate li neko društvo tamo?”
On: “Ima par porodica, iz Priboja, sa Kosova”
Ja: “Ma za naše pretpostavljam, nego ovako, nekog novog?”
On (uvređeno): “Ma kakvi! Nikad! Zovu me na kafu, ali ja odmah odbijem! Šta će mi ti pokvarenjaci!”
Ja: “Pa dobro, ne treba ti novi pobratim, ali da imaš sa nekim da provedeš dan…”
On: “Daleko bilo! To sve gleda kako da ti napravi problem!”
A onda isti taj lik krene da prede kako mu je tamo život loš. Para ima, ali eto, hladni ljudi, nema “tople slovenske duše”, porodica mu ne kontrira mnogo.
To je jedan primer iz gomile ljudi koju sam upoznao, i ogromna većina je uglavnom slična. Štaviše, mnogi sa naših prostora ovu njihovu usamljenost hvale i vide kao oblik mudrosti. Da ne pominjem to što se veza/brak između nekog našeg i stranca/strankinje vidi kao vređanje svega što je sveto.
Naravno, ovde postoje i faktori poput rasizma tamošnje okoline i generalna introvertnost i ličnost osobe o kojoj je reč i naravno, uvek ima izuzetaka koji sjajno žive i provode se.
Sada, došli smo do glavnog pitanja: Da li smo mi stvarno toliko topli, gostoprimljivi, dobri, veseljaci (a svi ostali hladne mašine), ili smo samo nesposobni/nevoljni da se prilagodimo drugima? Ja lično mislim da smo više nego sposobni, ali nevoljni, jer je mnogo lakše družiti se sa već uspostavljenom zajednicom ljudi sa ovih prostora u stranim zemljama, nego da se prave nova prijateljstva u odmaklim godinama, pored silnih odgovornosti.
Da li vi imate neku ideju kako da situaciju popravimo, ili mislite da postupamo kako treba?”, stoji u njegovoj objavi.
Kakvog su mišljenja ostali Srbi?
Da mladić nije usamljenog mišljenja govore mnogi komentari onih koji su i sami osetili sve gore navedeno.
“Zavisi kako su se snašli na strani. Oni koji nauče dobro jezik, znatiželjni su, pristupaju ljudima otvorenog uma i ne forsiraju svoju balkansku, nacionalističku priču, ti se uklope odlično i vrlo rado su viđen gost na okupljanjima jer smo mi generalno društveni i zanimljivi ljudi. Oni koji su slabi sa jezikom, imaju odbojnost ka svemu drugačijem i forsiraju neki narativ kako smo mi sveci na Balkanu a ostali nebitni, te niko neće u svojoj blizini.
Šta briga stranca o našim običajima, našem mentalitetu, kako mi radimo stvari, kakve mi probleme imamo sa komšijama. To bi bilo kao kad bi neko iz plemena Hutu ili Tutsi došao da živi u Srbiju i objašnjavao nam kako oni žive i da mi tako treba da živimo i objašnjavao nam ko je u njihovom sukobu dobar ili loš. Pa nisam ja u tvojoj kući, nego ti u mojoj.
Strancima treba vremena da se otvore. Neće tek tako da ti se povere kao naši ljudi. Ono, sedneš kraj nekoga u bus, i on ti ispriča ceo život i životne muke. Kad stekneš poverenje, tad i izgrade odnos sa tobom. I to bude mnogo čvršći odnos nego sa našim ljudima. Znam naših ljudi koji su ovde 15-20 godina a ne znaju reč norveškog, niti su se interesovali za njihovu kulturu, istoriju, i slično. I normalno da se nisu uklopili. Sad im sve smeta i Norvežani su im najgori ljudi na planeti”, napisao je Srbin koji živi u ovoj zemlji.
Za njim, javio se još jedan mladić koji živi van Srbije, koji je objasnio da zapravo zaista postoji podela na “tople” i “hladne” ljude.
“Ako izuzmeš klasične gastarbajterske momente, ovo da smo mi topli i gostoprimljivi je deo šire priče koja nema veze nužno sa Srbijom već sa podelom na severnjački i južnjački tip (mentaliteta, kulture, štagod). Moje iskustvo života na severu kaže da “krompir Evropa” i “paradajz Evropa” definitivno postoje i da je to jedina prava podela. Kao ekstrovertu, severnjačka kultura je prilično zeznuta ali to nadoknadiš tako što nađeš ljude koji su ti slični, dakle družiš se sa Balkancima (apsolutno svi se druže i mržnje neke nema), Mediterancima i latinosima. Počasni članovi “paradajz Evrope – Irci i Škoti”, napisao je on.
Dva tipa Srba koji odu van Srbije
Takođe, komentar koji se našao ispod ove objave a sa kojim su se mnogi složili, podelio je dve vrste ljudi koji odu iz svoje zemlje.
“Postoje generalno samo dva tipa stranaca. Tip 1 je došao samo da bi zaradio i vratio se u Srbiju da to potroši, i tip 2 stranci koji su efektivno odlučili da žive u inostranstvu (naravno, i oni odu zbog novca ali ne sa idejom da potroši sve što zaradi i Srbiji).
Tip 1 je taj koji se uopšte ne integriše, nauči jezik koliko dosta da može da radi i to je to. Obično radi fizički posao gde upozna druge iz svoje države sa kojima se sprijatelji i druži se. Nece da potroši ni jedan cent za bilo koju društvenu aktivnost posto je to viđeno kao bacanje para. To su ljudi koji bolje znaju šta se dešava u selu/gradu iz kojeg stižu nego tu gde žive.
Tip 2 je taj koji se integriše, nauči jezik dobro i sprijatelji se sa ljudima sa kojim deli interese.
E sad, teme gde se priča o vezama i nižoj rasi (mi kao stranci), su malo teza za objašnjavanje. Niza rasa – desilo mi se više puta da budem tretiran kao manje vredno biće zato sto sam stranac (kao i svuda, postoje ljudi koji ne vole strance, vrlo prosto). To me je dovoljno istraumiralo tako da sad uvek naglasim odakle sam kako se ne bi stvorile neprijatne situacije. Što se tiče veza, nije tako lako pogotovo kad se priča o ozbiljnijim vezama. Trebaš da ih upoznaš sa porodicom (što znači da ih dovedeš bar par puta u Srbiju). Standard u koji su ovde rasli, nije isti kao kod nas, to je za mene licno bio ogroman stres”, opisao je Srbin koji već 17 godina živi van naše zemlje.
Ipak, jedna devojka je opisala kako to ona vidi, te se nije složila sa prethodnim komentarima.
“Kao neko ko je živeo u inostranstvu gde je lokalno stanovništvo vrlo otvoreno za prijateljstvo – imala sam neke lokalne prijatelje ali više naših. Vrlo je jednostavno – te kulturološke razlike mogu da budu naporne u privatnom životu. Kad sam sa prijateljima želim da budem opuštena a ne da moram stalno da sračunavam šta će da razumeju a šta ne i da razmišljam koje teme su interesantne ili o kojima se ne priča. Opuštenije je druženje sa ljudima iz iste kulture, bez obzira što sam bila prilično mlada kad sam se preselila”, objasnila je ona.
(Blic)