ČUDESNI PRECI: Trčali pet sati da stignu u malo poznatu bitku koja je SPASILA SRBIJU 1914.

FOTO: PIXABAY

Probajte pet sati da trčite. Ali, da nosite teret od pet kilograma. Ne zvuči lako? Ova priča je o jednom takvom trčanju, i to da bi se stiglo u čudesnu bitku.

Jesen 1914. Austrougarska pred pobedom nad Srbijom, povijaju se izmučene snage naše Kraljevine, na koju je neprijatelj nagrnuo iz pravca Bosne.

Cerska pobeda je već zaboravljena, na Drini se u međuvremenu iskrvarilo, na Mačkovom kamenu izginulo, municije sve manje, a odeća postala rite.

Za to vreme, oskudne snage čuvaju, za svaki slučaj, predeo istočno od Beograda, da se slučajno ne desi neki pokušaj „iza leđa“, preko Dunava.

Uglavnom su za to bili zaduženi trećepozivci, ljudi od 38 do 45 godina. Oni nemaju, kao udarna snaga srpske vojske (prvi poziv: 21 – 31 godina starosti) nove puške u koje možete staviti pet metaka.

Nemaju ni opremu. Ni uniformu. U svojoj običnoj odeći, koju i inače nose (mi to sad zovemo nošnja), pošli od svojih kuća.

Neki od njih su već i dede, jer se u to doba rano stupalo u brak. Imaju stare Berdanke, puške u koje svaki put kada opale, moraju da ubace nov metak, repetiraju, pa iznova.

Advertisements

Brzometke, sa pet metaka, bile su rezervisane za prvi, i skoro ceo drugi poziv. Neprijatelj je isključivo koristio takve.

FOTO: WIKIPEDIA

Nije bilo mnogo tih trepozivaca koji su brinuli o tome da okupator slučajno ne krene preko Dunava na Smederevo.

A baš na Mitrovdan, 27. oktobra po starom, odnosno 9. novembra po novom kalendaru, to se desilo.

U tri sata noću, vezanim čamcima Austrougari su neprimetno prešli veliku reku i udarili na položaje trećepozivaca. Baš tu, kod samog Smedereva.

Bilo ih je triput više. Imali su bolje naoružanje. Brzometka do brzometke. Imali su više topova, avione za izviđanje, čak i reflektore za noćno osmatranje.

I, imali su faktor iznenađenja – jer je cela Srbija brinula šta se dešava tamo, negde kod Kolubare… Taj napad nije bio tek onako, reda radi, „rat je, pa da probamo“.

Bio je to pokušaj proboja koji bi omogućio Austrougarima da, kada se osigura desna obala Dunava kod Smedereva, tu dovedu još jače snage, pa da daljim probojem, s leđa, udare na glavninu srpske vojske koja je, onako izmorena i izmučena vodila bitke u zapadnim krajevima otadžbine.

Trećepozivci su, tu kod Smedereva, na Mitrovdan, padali, borili se, napadali i odstupali. U borbama prsa u prsa koristili su kundake. Nije bilo bajoneta za njihove stare puške.

A plavih, austrougarskih uniformi, na našoj obali bivalo je sve više i više kako se zora približavala.

Foto: Ognjen Odobašić / Wikipedia

U jesen 1914. Austrougarska je ogromnim snagama ponovo krenula na Srbiju, ali da bi se izvela naša velika pobeda (Kolubarska bitka) bilo je potrebno čudo.

Dok je , posle Cera i tokom bitke na Drini, glavnina snaga napadala iz pravca Bosne, 10 000 Austrougara je krenulo da sa leđa zada kobni udarac.

Advertisements

To „sa leđa“ e značilo upad preko Dunava, kod Smedereva, gde su slabe granične snage činili trećepozivci, ljudi od 31. do 41. godine života. Branilaca je na Mitrovdan, 1914. 9 novembra bilo manje od 3.000.

Bili su daleko slabije opremljeni i daleko malobrojniji. Poziv u pomoć je poslat na sve strane, ali značajna pomoć nije mogla da stigne. Prosto, sve važne snage odbrane bili su na zapadnom obodu zemlje.

A onda iz sela Petka, 32 km udaljenog, major Jovan Naumović poveo je u pomoć 500 mladića koji su bili na vojnoj obuci. Ti momci „vardarci“ , iz krajeva tek oslobođenih 1912. od Osmanlija.

Trčali su 5 sati u punoj ratno opremi da bi pomogli „starcima“. Kada su stigli, situacija je bila kritična: neprijatelj se prebacio na našu obalu, ali očajavanja nije bilo.

Hrabri major je komandi odbrane predložio nešto nestvarno. Njegov plan je usvojen.

FOTO: WIKIPEDIA

U čudu, sa nevericom, ali usvojen. Jovan Naumović je izašao pred mlade, umorne „vardarce“ i poručio im:

„Došao je trenutak braćo, da vratimo krv šumadincima koji su nas oslobodili od Turaka posle viševekovnog ropstva. Hoćemo li?“. „ Hoćemo!“, zagrmeše kao jedan.

I tada je počelo čudo. Uz pesmu su krenuli u juriš na brojnije i opremljenije neprijatelje. U juriš su pošli i „starci“. Klinci i „dede“ na profesionalce. Veće i jače.

Uz stotinu poginulih Srbi su naneli Austrougarima deset puta više gubitaka! Uz to, oko 2.000 neprijatelja su zarobili, a 4.000 oterali.

U nedeljama koje su sledile, bezbedna „s leđa“ glavnina srpske vojske je izvela slavni manevar planskog povlačenja i kontraudara, kojim je dobila Kolubarsku bitku.

Nje ne bi bilo da nije bilo „deda“ kod Smedereva, majora Naumovića i juriš njegovih 500 „vardaraca“ koji su trčali pet sati u bitku koja je spasila Srbiju.

Advertisements