Sa koliko godina dete treba da postane potpuno nezavisno, samostalno? Za neke roditelje, 18. rođendan se smatra onom dragocenom prekretnicom kada bi dete na magičan način trebalo da se pretvori u samodovoljnu i uspešnu osobu. Ali realnost je sasvim drugačija.
Nedavno mi je komšinica ispričala bajku o jednom bračnom paru koji je svoju punoletnu ćerku odveo u grad, iznajmili joj stan, platili tri mesečne kirije unapred i rekli: “Snalazi se, ćeri, sama, to ti je što ti je. Jesi punoletna – jesi! Toliko od nas! Doviđenja, prijatno!” I gle čuda – osamnaestogodišnja devojka je preko noći postala samostalna, uspešna mlada žena. Roditelji srećni. Devojka srećna. Svi zadovoljni. Čvrsta ljubav!
Međutim, slušam ja komšinicu i mislim se koji problemi su te jadne roditelje naterali da dete tako naglo “osamostale”? Šta li se dešavalo u njihovoj glavi onda kada su je ostavili u tom stanu?
Ono jeste, dete je punoletno. Ima 18 godina, što znači da može sama da se snalazi – tako je država rekla! Ali, pogledam ja moju “balavicu” od osamnaest godina i čini mi se još je mala, bespomoćna. Čini mi se da je ostavim negde u nekom stanu, ona ni jaje sebi ne bi znala da ispeče, a kamo li da skuva supu, ne daj Bože!!!
Opet mi misli lete ka toj “ostavljenoj”, “napuštenoj” devojci i pomislim: “Šta li je radila? Kako li je zarađivala za život? Da li je studirala?”
Doduše, znam i ja par primera dece koja su se odmah posle srednje škole zaposlila, uskoro udala/oženila, zasnovala porodicu, pa su sa 25. godina samostalni ljudi… Ali sve je to bilo nauštrb fakulteta…
Da li bih podnela činjenicu da moje dete ne studira? A da živi samostalno i studira, to ne mogu da zamislim! Od čega bi plaćala fakultet, ispite, hranu? Opet gledam u ćerku i nikako mi ne ide sa njom činjenica da danju sluša predavanja, a noću guli krompir, pere suđe u nekom restoranu kako bi zaradila za ispite….
Kada bih svoju ćerku sada izbacila iz kuće, prvo bih se uplašla činjenice da bih je time gurnula u brak sa prvim momkom na kojeg bi naišla. Kroz glavu mi odmah prolazi horor film u kojem moja ćerka ljulja sitnu dečicu, a od fakulteta ništa!
A da li osamostaljivanje podrazumeva “izbacivanje” iz kuće? Zašto dete ne bi moglo da ima “sigurnu luku” kod mene? Neka ide gde joj volja, neka se snalazi, ali uvek da zna da je kod kuće čeka razumevanje, novac “za ne daj Bože”, uteha…
Šta vi mislite o ovome? Kada je pravo vreme da se dete “izbaci” iz kuće i da li do toga uopšte mora da dođe?
(Izvor: Stil)