Mnogi se i danas sa setom prisećaju kako se nekad živelo u Jugoslaviji ki starijih vremena koja bude nostalgiju.
Mnogi se i danas sa velikom nostalgijom prisećaju dobre, stare Jugoslavije. Žal za prošlim vremenima posebno se javlja kada vidimo određene uspomene i stvari koje su se nekada proizvodile u Jugi.
Neki se sa velikom setom prisećaju starih vremena i života u Jugoslaviji, a drugi tvrde da ni u to vreme život nije bio baš sjajan.
Svoje utiske o životu u državi koja se odavno raspala, na slikovit način opisao je Željko Porobija za “Index.hr”. Onima koji su u to vreme živeli, njegovi opisi oživeće uspomene, dok će mlađe generacije teško razumeti način na koji se tada funkcionisalo.
“Iako još mnogi pamte socijalističku Jugoslaviju, o njoj se odavno šire pravi mitovi i legende. O najpoznatijima od njih ovde iznosim lično iskustvo. S obzirom na to da sam bio obično radničko dete, pretpostavljam da ima još par miliona onih koji su otprilike doživeli isto.”, počeo je on svoju priču.
Njegovi roditelji po venčanju kupili su malu garsonjeru koja nije imala ni kupatilo, te su svi zajedno koristili jedno, što je danas mnogima nezamislivo.
“Moji su odmah po venčanju kupili garsonjericu od 14 kvadrata na beogradskom Dorćolu. Bez kupatila i toaleta, to smo delili sa celom mansardom. Tek nakon 24 godine staža, u junu 1973. godine, mama je dobila od preduzeća dvosobni stan u novobeogradskom bloku 45. Zgrada u kojoj smo živeli i celokupno naselje nije ni po čemu zaostajalo za sličnim naseljima na Zapadu tog vremena. Bilo je puno sportskih terena, igrališta i šetališta. Mama je nekada znala da izdaje sobu podstanarima – jer nisu svi imali sreće s dobijanjem sopstvenog stambenog prostora”, navodi.
Svako je mogao da radi
“Moja mama je došla u Beograd 1949., u dobi od 16 godina, sa završenom osnovnom školom. Zaposlila se u tekstilnoj industriji BEKO i tu je ostala ceo svoj radni vek. Platili su joj školovanje, pa i studiranje. U penziju je otišla kao poslovođa na odeljenju kontrole kvaliteta.
Tata se zbog mame preselio u Beograd 1958., imao je dva zanata (precizni i automehaničar). Poslao je pet molbi za posao i na svih pet dobio pozitivan odgovor. Menjao je firme u par navrata, kako mu se htelo.
Svi moji vršnjaci koji su to hteli zaposlili su se već nakon srednje škole. Čak i ovi moji s kulturološkog smera našli su poslove po domovima kulture, pozorištima, na filmu i televiziji. Ja sam odabrao studiranje, a tokom rane mladosti znao sam raditi preko omladinske zadruge”, prenosi “Index.hr”.
Škole su bile opremljene
“Bilo mi je osam godina kad su u bloku 45 izgradili osnovnu školu Branko Radičević. Slovila je tada za najmoderniju na Balkanu. Imali smo školski bazen, dve dvorane za fizičko i puno opremljenih kabineta. Dolazile su nam i delegacije iz socijalističkih i nesvrstanih zemalja da bi videle to čudo od škole.
Kasnije sam išao u dve srednje škole, koje su bile puno slabije opremljene. Udžbenike smo sami nabavljali, tu i tamo smo znali organizovati dobrovoljno prikupljanje sredstava za njihovu kupovinu najsiromašnijim učenicima. Studiranje nisam plaćao, ni ja ni one moji kolege koji su se mnogo duže zadržale na studijama”, piše Porobija.
Bezbednost je bila na visokom nivou, te mnogi tvrde su noću mogli da spavaju čak i u parku, na klupama, bez straha.
“Istina, milicija onoga vremena imala je puno šira ovlašćenja, pa s njom nije bilo zezanja. Nažalost, to je značilo i da vas mogu namlatiti samo zato što ste se zatekli na žurci na kojoj je neko vama nepoznat u džepu imao drogu.
U ranoj mladosti dvaput sam bez ikakvog povoda bio napadnut nožem na ulici. Mog prijatelja Tomicu bešćutno je nasred stajališta autobusa ubila grupa pomahnitalnih tinejdžera. Morali ste paziti da se ne zamerite momcima koji su na bilo koji način bili povezani s glavnim mangupima. Neki su imali i prave bande – jednog od vođa štitio je tata na visokom položaju u policiji”, navodi.
Svi su bili jednaki
“U mojoj su zgradi živeli dekan Filološkog fakulteta, direktor Beogradske banke i jedan ugledni sudija. Moj prvi komšija je bio reditelj Jovan Ristić, kod kojeg su svraćali brojni poznati glumci i estradnjaci, poput Zdravka Čolića, Danila Stojkovića i Sedmorice mladih. Ipak, bilo je i jednakijih. To mi je postalo očigledno kad sam se našao na nekoj žurci usred elitnog Dedinja – kupatilo u toj vili bilo je veće od mog stana. Da ne upoređujem opremljenost”, prenosi “Index.hr”.
Plate su bile više nego danas
“Primanja je teško uporediti s današnjima, ali znam da je otac svojom platom mogao da kupi otprilike 600 litara benzina. U par navrata kupili smo novi auto, uvek one iz istočnog bloka. Kasnije smo kupili i zemljište izvan Beograda, pa sagradili i solidnu vikendicu.
Najbolju lovu mama je zaradila kad je otišla u penziju – otvorila je prodavnicu i šila košulje za nekog vlasnika butika. Par godina kasnije kupila je stan. Dobro smo stajali i moja supruga i ja u vreme Ante Markovića. Svaki bismo mesec kupili neki uređaj ili šta god nam je već trebalo”, priseća se Željko.
(Izvor: Stil)