FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

Da bi se stvorili uslovi da NATO bombarduje Srbiju, bilo je neophodno, pored ostalog, da se Srbi okrive za ratove i za zločine u tim ratovima u Jugoslaviji, kao i da se satanizuju i sam narod i njegovi lideri, u prvom redu Slobodan Milošević. U to je upregnuta ogromna medijska mašinerija cele Alijanse, sa ogromnim tiražima i planetarnim frekvencijama.

Loading...

Ono što je bio rezultat tog poduhvata u poslednjoj deceniji 20. veka, nepoznatog do tada u istoriji postojanja medija masovnih komunikacija, ne može se označiti nikako drukčije u rečnicima i enciklopedijama osim kao antisrpska histerija.

Advertisements

Izgledalo je da čitava planeta, a zapadno javno mnjenje naročito, drhti od antisrpske groznice. Sva zla pripisivana su Srbima, svi zločini, stvarni i izmišljeni, oni koje je počinio bilo ko u Jugoslaviji automatski su postajali srpski, broj žrtava drugih naroda je tokom građanskih ratova umnogostručavan, srpske žrtve nisu, ili jedva da su pominjane, silovanja žena, i to u fantastičnom broju, vršili su isključivo Srbi, oni su masovno ubijali naoružane i nenaoružane civile – Hrvate, muslimane, Šiptare, bez milosti i selekcije.

Da svi Srbi koliko ih ima nisu ništa drugo radili nego samo silovali, ubijali i proterivali, ne bi toliki učinak mogli da imaju, ma koliko zli i opaki bili, tako da ih je ta propaganda učinila „kolateralno“ i nekom vrstom nadljudi, a ne samo prirodnim monstrumima i čudovištima, što joj je i bila namera.

Advertisements

Teško je i navesti najdrastičnije primere te demonizacije – počev od toga da je regularna vojska Jugoslavije, JNA, odmah po izbijanju sukoba dobila etiketu srbokomunistička, pa odmah zatim i srbočetnička, da je Milošević najpre diktator, pa tiranin, pa balkanski kasapin, do toga da je nemačka štampa objavljivala takve gadosti o Srbima, da ih je teško i navoditi (na primer, da su ne samo masovno silovali muslimanke i Hrvatice nego i usađivali u njihove materice fetuse pasa)! Tekstovi o Srbima su ilustrovani crtežima svinja, razjarenih zveri i drugih odvratnih i krvoločnih životinja.

Bilo je to prvo veliko isprobavanje enormno narasle moći medija i njihove nove uloge, kao neke vrste novog oružja. Bila je to svojevrsna generalna proba za namere globalističkog ovladavanja planetom i za eventualne buduće velike svetske sukobe.

Kad je ta medijska halabuka doživela svoj kreščendo 1999. godine, kad je ušla u kulminaciju i uvela sopstvenu i svetsku javnost u antisrpsku histeriju, onda je bombardovanje Srba i Srbije moglo da počne. NATO za tu operaciju nije dobio odobrenje Saveta bezbednosti, niti je mogao da ga dobije, ali je dozvolu „dobio“ od Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija, „Frankfurter algemajne cajtunga“ i drugih novoinstaliranih poluga svetske moći. Izveštaji njihovih ratnih reportera počinjali su ili se završavali ratnohuškačkim pitanjem: „Šta čeka NATO?!“. I NATO je u jednom trenutku pomislio na više ne mora da čeka i da mu druga odobrenja više nisu ni potrebna.

Advertisements
Loading...

Druga strana te nepoznate do tada satanizacije jednog malog naroda bila je da je u taj rat upregnuto 19 najmoćnijih država sveta i najjača vojna mašinerija u istoriji, da je na tu malu zemlju bačeno 22.000 tona eksploziva, dovoljnog da se razori čitava Evropa, ali i da su ti ozloglašeni „nadljudi“ – Srbi – sve to uspeli da izdrže i prežive. Ne bi, uostalom, bili „nadljudi“ kad ne bi bilo tako.

(Izvor: Espreso / Alo)