Neke odluke bole više od grubih reči i svađa. Ponekad tišina, odsustvo i neočekivani potezi najbližih zabole dublje od svega. Ali šta ako se iza takvih odluka krije ljubav – tiha, teška i nesebična?
Sestra me nije pozvala na svoje venčanje. Bio sam šokiran, povređen, zbunjen…
A onda sam saznao pravi razlog – i umesto ljutnje, osetio sam nešto sasvim drugo.
Priča Alekse iz Novog Sada dokazuje da ponekad stvari nisu onakve kakve nam se na prvi pogled učine. Nisu uvek izdaja, nepoštovanje ili hladnoća u pitanju.
Ponekad je razlog mnogo dublji – i nosi ljubav veću od one koju možemo odmah razumeti.
– Sestra i ja smo odrasli kao blizanci, iako nismo rođeni u isto vreme. Sve smo delili, tajne, tugu, sreću. Kad mi je majka umrla, ona je imala 17, ja 14.
Postala mi je i sestra i majka i rame za plakanje. Odrastanje s njom bilo je najlepši period mog života – priča Aleksa.
Zato ga je, kaže, potpuno slomilo kada je saznao da se udaje, a da nije dobio pozivnicu.
– Nije mi ništa rekla. Saznao sam preko rođake. Prvo sam pomislio da je greška. A onda sam u sebi osetio bol koji ne mogu da opišem.
Pitao sam se: „Zar ja, koji sam je voleo više od svih, ne zaslužujem ni da budem tu na njen najvažniji dan?“ – priseća se.
Nije je odmah pozvao, nije hteo da pravi scenu. Ali nije mogao ni da ćuti zauvek. Kada su se konačno našli oči u oči, nije ni stigao da postavi pitanje – ona je počela da plače.
– „Znam da si povređen. I imaš pravo da budeš. Ali nisam te zvala iz samo jednog razloga – jer sam želela da ti to uopšte ne vidiš“, rekla mi je kroz suze.
Onda mi je objasnila da se udala za čoveka kog moji roditelji nikada ne bi odobrili.
Da nije loš čovek, ali da je mnogo stariji, razveden, i da sam ja, koji sam uvek bio zaštitnički nastrojen prema njoj, ne bih to mogao da podnesem.
Ali razlog nije bio samo to.
– Rekla je da je znala da bi me povredilo da je vidim kako pravi kompromise koje se nikada nije zamišljala da će praviti.
Da sam uvek znao koliko je maštala o venčanju iz bajke, o haljini, o dvorcu i muzici koju voli. I da to nije bio taj dan.
Da je taj dan bio skroman, tih, u opštini, bez pesme, bez torte, jer su finansije bile teške. Nije htela da mi slomi iluziju o sebi, jer sam je uvek gledao kao princezu.
Tada je, kaže Aleksa, sve shvatio.
– Umesto da joj zamerim, zagrlio sam je. I rekao sam: „Ti si moja princeza i kad ideš bosa, i kad se udaješ u opštini. Ako si ti srećna – ja sam presrećan.“
Danas su njih dvoje u kontaktu svakog dana. Aleksa i njen muž se dobro slažu, i iako nije bio na venčanju, kaže da nikada nije bio ponosniji na svoju sestru.
– Mnogi bi rekli da sam imao pravo da budem ljut. Ali ljubav nije stvar pozivnice, već razumevanja. A ja sam je razumeo. I ona mene. I to je jedino što je važno – završava Aleksa svoju priču.
(Stil)