Ta deca nemaju ništa, a zahvalna su na svemu! Imaju samo jedan obrok dnevno koji im je obezbedila škola, a tokom vikenda mnogi od njih ne pojedu ništa! Oni nikada nisu igrali fudbal pravom loptom, ne znaju šta je crtani, ne znaju za pravi toalet, a iz istog lavora piju vodu i u njemu peru ruke. Njihova učionica nema krov, već lim koji prokišnjava. Podovi su puni rupa, a miševa ima u tolikom broju da ih posmatramo kao đake!
Prenosi tako za Kurir prve utiske Beograđanka Aleksandra Savić (19), koja se nedavno vratila iz Kenije. Tamo je šest nedelja volontirala kao nastavnik u školi Kajabo u Najrobiju.
Kaže da joj je oduvek bio san da volontira u Africi, čvrsto je rešila i otputovala čak 8.000 kilometara kako bi podučavala decu iz sirotišta u improvizovanoj školi. Od 12. februara do 25. marta predavala je engleski, opštu kulturu i matematiku učenicima prvog, drugog i petog razreda. Tokom tih šest nedelja bila je smeštena kod takozvane host porodice kojom je oduševljena, doživela je mnogo lepih stvari, a jedna od loših je malarija.
Porodica u kojoj je odsela Aleksandra vodila ju je na sve porodične događaje, u crkvu, a svima su je predstavljali kao “svoju ćerku iz Srbije”. Najveći utisak na nju ostavila su dečica kojima je bila predavač.
– Škola nema pravi krov, kada pada kiša, uopšte ne mogu da se drže predavanja, vetar podigne taj lim, pa ga baci, jako se čuje… Učionice imaju rupe u podu, pa mi se dešavalo i da padnem. Nemaju WC, tačnije postoji neka improvizovana prostorija. Miševi trčkaraju po učionici, od velikih do malih… – prenosi nam svoje utiske Aleksandra, koja inače volontira u AIESEC, preko kog je i otišla u ovu državu.
Kaže da su ta dečica zahvalna na svakoj sitnici.
– Svaki put su posle nastave dolazili do mene da mi kažu: “Bog te blagoslovio!” Uživala sam s njima i vezala sam se za njih, nedostaju mi. Neka deca su iz doma, nemaju roditelje. Jednu devojčicu su roditelji bacili u reku, pa ju je našla jedna žena i usvojila. Svi oni su siromašni, a iznenadilo me je koliko znaju da dele – navodi Aleksandra:
– U školi postoji ručak, i to im je jedini obrok koji imaju tokom dana, većina njih ne jede uopšte vikendom, jer nema škole. Ta deca cene sve, njima je hrana luksuz. Pregledala sam im testove i jedno od pitanja je bilo: “Šta možeš da podeliš s bratom i sestrom?”, svi su napisali hranu, to mi je bilo fascinantno.
Aleksandra je učenicima pustila i crtani film, tada su ga ovi mališani prvi put i pogledali. Lopte su pravili od papira i tako igrali fudbal, a Aleksandra im je iz Beograda donela dve prave lopte na poklon.
– Zajedno smo igrali fudbal, plesali, pričali… Dosta toga sam naučila od njih, pre svega to su zahvalnost i deljenje. Poslednji dan sam im kupila dosta slatkiša, nisu čak ni hteli sve da prime – priča nam ona.
Za pamćenje
Iznenađenje za rođendan
Aleksandra je zahvalna i porodici kod koje je odsela, a priredili su joj čak i iznenađenje za rođendan:
– Tamo sam i rođendan proslavila, iznenadili su me s tortom. Inače, u školi imaju običaj da polivaju vodom ljude kojima je rođendan, stave vodu u jedini lavorčić koji imaju i polivaju vas vodom.. Duvali smo balone, donela sam i one pištaljke, deca su bila oduševljena, jer to nikad nisu videla. Što se tiče hrane, ona je bila prelepa.
Najveći problem joj je bilo to što voda s česme nije bila za upotrebu, te je svakog dana nosila tri-četiri litra vode. Tokom svog boravka dobila je i malariju.
– Otišla sam na posao i krenula je malaksalost. Kada sam došla kući, imala sam temperaturu 38 i otišla sam u bolnicu. Testirali su me i rekli da imam najblaži oblik malarije. Ležala sam nekoliko dana, dali su mi lekove i pojačali dozu antimalarika. Nije bilo ništa strašno.
Ova mlada devojka imala je i podršku svoje porodice, a kako nam je rekla, planira da sledeće godine ponovo ode tamo.
Kupili im i pribor za jelo
Humanitarna akcija u Beogradu za školu Kajabo
Aleksandra je tokom vikenda dosta putovala po Keniji, išla je na dva safarija i na jedno putovanje u Mumbasu na obali Indijskog okeana.
– Svako to putovanje je bilo prelepo jer je priroda nestvarno lepa. Bila sam i u Masai selu i oduševila se jednostavnošću njihovog života i njihovim pozitivizmom. Dok sam bila tamo, dve porodice iz Srbije dale su svoje donacije za školu Kajabo, pa smo im od toga kupili sve udžbenike za svaki predmet u školi, sveske, klupe, stolice, zidni sat, za svako dete po činiju i kašiku za obrok. Do tada su jeli rukama. Planiramo da u septembru napravimo i u muzeju Afričke umetnosti humanitarnu aukciju slika i prikupljanje donacija kako bi se obezbedila sredstva da se u ovu školu uvede voda i popravi sve što je potrebno.
(Kurir)