Sudbina je za Srbina iz Velike Hoče kod Orahovca ipak imala plan.
Iako je uz sve nedaće verovatno strahovao da se možda nikada neće ni oženiti, jer je već zašao u godine, sreća ga je ipak pogledala. Mladu je pronašao na severu Albanije, u Kruju, odakle je još nekoliko komšija iz njegovog sela dovelo sebi neveste – njih osam a on je deveti.
Kad je to učinio i njegov kolega, onda je i neženja iz porodice Simić odlučio da stavi tačku na samoću i sreću potraži s mladom iz Albanije.
I tako je sve počelo. Njeni su bili zadovoljni potencijalnim zetom, kućom, selom i uslovima u kojima bi živela na KiM, a prihvatili su i želje budućeg zeta da mlada pređe u pravoslavlje, da se krsti i uda u srpskoj svetinji, što je i učinila.
Njihova priča u čijoj je srži da ljubav na duge staze može da prevaziđe sve nedaće, ganula je srca brojnih i Srba i Albanaca. Priču o njima ispričao je i snimio Refki Alija koji u videu dodaje i da je ona jedna od desetak Albanki koje su pošle za Srbe u jedinom srpskom selu u orahovačkoj opštini.
Mladoženja Simić kaže da je prezadovoljan suprugom, a ona veli da joj je u početku bilo malo teško, nepoznat jezik, drugačiji praznici i običaji ali da se vremenom navikla i da joj sada nije loše.
Selo je, kaže, dobro, a za dalje ona ne zna jer okolo i ne ide. Vredna je, sprema, kuva, gleda decu…
U kuću Simića donela je radost podarivši život Stefanu, Aleksi i Novaku, a u međuvremenu je rodila i četvrtog sinčića.
Snajka kaže da se u kući govori srpski, i da mališani znaju tek poneku reč albanskog. Veli, naučiće vremenom i njen maternji jezik da razumeju babu i tetku kad odu u goste.
Idu i kod njenih na sever Albanije, a njena familija je došla i na venčanje kao i na krštenja kad su se deca rodila. Kaže i da joj na svaka dva-tri meseca dolaze majka, sestra, ujak a i Simići kažu da rado idu kod tazbine.
I svekrva potvrđuje da je snajki u početku bilo malo teško ali se vremenom navikla. Kad govori o njoj zove je snaška, a raduje se i kad joj dođe prija. Pošto se ne razumeju, “snaška” onda prevodi.
Srbin kaže da je zbog supruge ali pre svega zbog njene familije počeo da uči i albanski i savladao je 50-60 odsto a želeo bi da zna više – da može da priča sa šuracima i tazbinom tamo.
Žive teško, od minimalca i malo socijalne pomoći, a ni kamena kuća nije baš u najboljem stanju, prokišnjava im jer je stara 170 godina.
(Izvor: Kurir)