Vasojevka je simbol srpskog stradanja, a svirepo su je ubili Albanci jer im nije dozvolila da joj ukaljaju čast!
Mnogi zločini počinjeni na teritoriji Srbije uznemirili su javnost. Neki od njih su toliko surovi da se i godinama, ali i decenijama kasnije sa jezom govori o njima, a akteri krvavih pirova služe dugogodišnje robije ili su sami presudili sebi. U kategoriji Najjeziviji zločini u Srbiji podsećamo vas na neka monstruozna dela koja su odnela nevine živote i zavila u crno mnoge porodice, ali i cela mesta u kojima su se desili.
Zločin koji se dogodio na Kosovu i Metohiji 1975. godine potresao je tadašnju SFRJ. Reč je o smrti devojke po imenu Branka Đukić, a njena priča dobila je epilog decenijama kasnije. Nesrećna Vasojevka je iz sela Meteha kod Plava pošla da se upiše u četvrti razred gimnazije u Peći. Imala je samo 18 godina. Dvojica Albanaca su je videla na Čakoru. Dok su čuvali ovce ona je čekala autobus za Peć. Znali su da će da se vrati i spremili su joj zasedu kako bi je osramotili.
– Nisu je silovali. Naprotiv, dobili su batine i ogrebotine i zato joj je jedan od njih pucao u glavu – pisale su tada “Novosti”.
Narednog dana, u cik zore, istim putem krenuo je za njom u potragu njen otac Rade. Nažalost, naišao na mrtvu Branku, kako krvavog lica iscepane haljine leži na putu u šumi i u naručju je doneo kući.
Бранка Ђукић је била осамнаестогодишња девојка која је хладнокрвно убијена након што су покушала два албанца да је силују 1975. године.
Од обојице се одбранила, након чега су је мучки пиштољем убили. pic.twitter.com/ztxdU4TWut— MilanSremac (@MilanSremac) September 3, 2022
Ubice su vrlo brzo uhvaćene.
– Predaja se dogodila 5. septembra, tri dana posle zločina na Čakoru. “Na besu” sam pozvan u dom zločinca Redža Ahmetaja. Iz sobe ga je izveo njegov otac, posle kafe i kratkog razgovora. Redžo, tada osamnaestogodišnjak, objasnio mi je šta je uradio sa svojim vršnjakom i saučesnikom Mehtajem. Kazao je i gde je pištolj kojim su usmrtili lepu Branku – ispričao je svojevremeno penzionisani policajac Veselin Simonović i otkrio detalje o slučaju koji je zgrozio celu zemlju!
Obdukcija je pokazala da je Branka ubijena iz neposredne blizine vatrenim oružjem, hicem u glavu. Pregledom je ustanovljeno da nije bilo seksualnog odnosa između ubice i žrtve.
Na sahrani direktor isturenog odeljenja Ivangradske gimnazije Boro Mikić održao je potresan govor: Ovo divno dete, ovog anđela spremali smo za život. Učili smoje najboljim stvarima kako bi se snalazila kroz život i kako bi nastavila dalje školovanje jer je bila odličan đak. Nismo ni mogli pretpostaviti da je zapravo ova njena školska godina koja je završila pre nekoliko meseci njena poslednja školska godina. I da je umesto u neki lepši život pratimo na onaj svet i nadam se da će ova sveta zemlja biti laka na njenom anđeoskom telu.”
Dok je trajala sahrana mnogi od tuge i bola nisu primetili ponašanje njenog oca Radeta koje je malo odudaralo od uobičajene žalosti za ćerkom. Zapravo, on je sve vreme bio nasmejan, obrijan i nosio je belu košulju. Žene su plakale, muškarci su ćutali i ledila im se krv u žilama. Važno je u ovom trenutku pomenuti i simboliku bele košulje na sahrani – to je zapravo značilo da će Rade Đukić izvršiti krvnu osvetu zbog svoje mezimice.
Poslednji dan suđenja bio je 4. decembar 1975. godine. U trenutku kad je advokat jednog od optuženih zatražio oslobađajuću presudu, Rade je izvukao je pištolj (u sudnicu ga je uneo tako što ga je stavio na stomak i čvrsto uvezao pojas) i sa dva metka ubio Rustema Hasanmetaja. Nije uspeo da upuca i saučesnika. Onda se mirno predao miliciji i rekao: “Drugačije nijesam mogao”.
Prvostepeni sud kvalifikovao je ovo delo kao “ubistvo iz bezobzirne osvete” i odmerio mu kaznu od osam godina zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore prihvatio zahtev odbrane da se Ðukiću sudi za “obično ubistvo”, pa je osuđen na pet godina. Pošto je do trenutka donošenja ove odluke već bio izdržao pola kazne, Rade Ðukić je pušten kući.
– Vratio se na Čakor i nije mnogo pričao ni sa kim. U potoku, nekoliko stotina metara dalje od mesta gde mu je dete ubijeno, iskopao je kamen ogroman. Sam ga je klesao danima i mesecima. Posle je spomenik sam vukao iz potoka u planinu do mesta gde mu je ćerka ubijena. Tu ga je ostavio, i danas je tu – ispričao je inspektor Simonović za “Novosti”.
Umro je prirodnom smrću krajem 2008. godine.
Brankine mošti su iz Meteha u Spuž prenete 25. avgusta 1991. po želji njene porodice. Na njenom spomeniku je uklesano: “Na Čakoru visokome, sretoše je krvožderi, što sa njima nešće poći, presudiše revolveri. Ne završi gimnaziju, no za obraz dade glavu. Ode vila u legendu i vječitu steče slavu. Osveti je otac Rade, to viteški on učini. S tim podiže vječni spomen svojoj ljudskoj veličini.”
(Srbija Danas)